Delo

260 Д Е Л 0 се кретао. Она је видела, како је он прилазио павиљону, час снисходљиво одговарајући на удворичке поклоне, час пријатељски, расејано здравећи се са себи равнима, час брижљиво ишчекујући поглед силних овога света и скидајући свој округао, велики шешир, који је налегао на крајеве његових ушију. Она је знала све те манире и сви су јој они били одвратни. „Само частољубље, само жеља за успехом — то је све, што је у његовој души“, мислила је она, „а впсоке комбинације, љубав према иросвети, религија, све су то само оруђа, да се помоћу њих успе.“ По његовим погледпма на дамски павиљон (он је гледао право на њу, али је није могао познати у мору од муселина, пантљика, нера, амбрела и цвећа), она је видела, да он тражи њу, али се нарочито правила, да га не примећује. — Алекснје Александровичу! — повика кнегиња Бетси Ви сигурно не видите жену, ево ње! Он се осмехну својим хладним осмејком. — Овде је толико сјаја, да су се очи изгубиле, — рече он и пође у павиљон. Он се осмехну на жену, као што се мора осмехнути муж при сусрету са женом, са којом тек што се растао, поздрави се са кнегињом и другим познаницима, одавши свакоме шта треба, то јест, нашаливши се са дамама и измењавши поздраве са мушкарцима. Доле поред павиљона стајао је цењени од Алексија Александровича, иознати по своме уму и образовању, генерал-ађутант. Алексије Александрович поведе с њим разговор. То је било за време размака између трка, те ништа није сметало њиховом разговору. Генерал-ађутант је осуђивао трке. Алексије Александрович опонирао је, бранећи их. Ана је слушала његов танак, раван глас, не пропуштајући ни једне речи, и свака његова реч изгледала јој је лажна и парала јој је до бола уши. Кад је почела официрска трка с препонама, она се наже напред и, не скидајући очију, гледала је на Вронског, који је пришао своме коњу и узјахао га, не престајући у исто време да слуша овај одвратни глас свога мужа. Њу је мучио страх због Вронскога, али још више ју је мучио, чинило јој се, звук танког непрекидног мужевљег гласа, са својим познатим интонацијама. „Ја сам рђава женска, ја сам пропала женска“, мислила