Delo

АНА КАРЕЊИНА 261 је она, „али ја не волим да лажем, ја не подносим лаж, а његова (мужевља) је храна — лаж. Он све зна, све види; шта он oceha, кад може тако мирно да говори? Кад би ме убио, кад би убио Вронског, ја бих га поштовала. Али не, њему је потребна само лаж и нристојност“, — говорила је у себи Ана, не мнслећи о томе, шта би она управо хтела од мужа и каквим би га хтела видети. Она није појимала ни то, да је ова садања особита говорљивост Алексија Александровича, која ју је тако дражила, била само израз његове унутарње узбуђености. Као што дете, кад се удари, скачући доводи у покрет своје мускуле, да би заглушило бол, тако је и Алексију Александровичу било 'неопходно умно кретање, да би заглушио оне мисли о жени, које су, у њеном присуству и у нрисуству Вронскога и при сталном понављању његовог имена, захтевале да се на њих обратп пажња. И као што је код детета природно скакање, тако је и код њега природно, да лепо и паметно говори. Он је говорио: — Опасност у војним, каваљериским тркама јесте неопходна погодба трке. Ако Енглеска у војној историји показује најсјајнија каваљериска дела, то само благодарећи томе, што јо она историски развијала у себи ту силу и животиња и људи. Спорт, но моме мишљењу, има велики значај, а ми, као и увек, видимо само оно што је новршно. — Није површно, — рече кнегиња Тверска. — Један официр, кажу, сломио је два ребра. Алексије Александрович осмехну се својим осмејком, који је само откривао зубе, а није ништа више говорио. — Претпоставимо, кнегињо, да то није површно, — рече он — него нешто унутарње. Али није ствар у томе, — и он се опет окрете генералу, с којим је говорио озбиљно — не заборавите, да то трче војници, који су изабрали то поље рада, и сагласите се, да сваки позпв има п своју обратну страну медаље. То спада унраво у дужност њихову. Наказни спорт песничања или шпанских тореадора јесте симптом днвљаштва. Али специјалисани спорт јесте знак развића. — Не, ја други пут нећу доћи; ово ме сувише узбуђује, — рече кнегиња Бетси. — Је ли, Ана? — Узбуђује, али не можеш да се одвојиш, — рече друга дама. — Да сам била Римљанка, ја не бих нропустпла ни један циркус.