Delo

262 Д Е Л 0 Ана није ништа говорила и гледала је све у једно место,. не спуштајући бинокла. У то време кроз павиљон пролазпо је високи генерал. Прекпнувши говор, Алексије Александрович журно, али достојанствено, устаде и ниско се поклони мимопролазнику. — Зар ви не трчите? — нашали се генерал. — Моја је трка тежа, — учтиво одговори Алексије Александрович. И ма да одговор није ништа означавао, генерал направи пзглед, да је чуо паметну реч од паметног човека и да потпуно розуме la pointe de la sauce. — Има две стране, — настави понова Алексије Александрович — учесници и гледаоци; и љубав према овим прнзорима јесте највернији знак ниског развића гледалаца, ја се слажем, али... — Кнегињо, да се кладимо! — зачу се оздо глас Степана Аркадијевича, који се обраћао Бетси. — За кога ви? — Ја и Ана за кнеза Кузовљева, — одговори Бетси. — Ја за Вронског. У пар рукавица. — Добро! — А како је лепо, јелте? Алексије Александрович поћута док су говорили око њега али одмах опет поче. — Слажем се, нису јуначне игре... — настави он. Али у то време пуштали су јахаче и сви се разговори нрекидоше. Алексије Александрович такође ућута, и сви се дигоше и обратише погледе на реку. Алексија Александровича трке нису интересовале и зато нпје гледао на тркаче, него је расејано разгледао гледаоце уморним очима. Поглед му се заустави па Ани. Њено лице беше бледо и строго. Очевидно она није нпшта и никога видела, осим једнога. Рука јој је грчевито стезала лепезу, она није дисала. Он је погледа и брзо окрете главу разгледајући друга лица. „Па ето и ова дама, и друге — такође су врло узбуђене; то је сасвим природно“, рече у себп Алексије Александрович. Њему се хтело, да не гледа у њу, али поглед његов нехотице је тежио к њој. Он се опет загледа у то лице, старајући се да не чита оно, што је тако јасно било на њему написано, али је