Delo

264 Д Е Л 0 дати на оно место, где је пао Вронски; али је било тако далеко и толико се беше тамо искупило народа, да се ништа није могло разабрати. Она спусти бинокл и хтеде да пође, али у то време дојури официр на коњу и нешто рапортира цару. Ана се промоли нанред, слушајући. — Стиво! Стиво! — повика она брату. Али брат је није чуо. Она опет хтеде да изађе. — Ја вам још једанпут предлажем своју руку, ако хоћете да идете, — рече Алексије Александрович, додирнувши њену руку. Она се са одвратношћу уклони од њега и, не гледајући у њега, одговори: — Не, не, оставите ме, ја ћу да останем. Она је видела сад, да је од места, где је пао Вронски, трчао официр ка павиљону. Бетси му је махала марамом. Официр је донео извешће, да се јахач није убио, него је коњ сломио кичму. Чувши то, Ана брзо седе и покри лице лепезом. Алексије Александрович видео је, да је плакала и да се није могла уздржати не само од суза, него и од јецања, која су јој надимала груди. Алексије Александрович заклони је собом, дајући јој времена да се прибере. — Трећи нут предлажем вам своју руку, — рече он после неког времена, обраћајући се њој. Ана га је гледала и није знала, шта да каже. Кнегиња Бетси притрча јој у помоћ. — Не, Алексије Александровичу, ја сам довезла Ану, ја обећавам и да је одвезем, — умеша се Бетси. — Извиинте ме, кнегињо, — рече он, осмејкујући се учтиво, но чврсто гледајући је у очи — али ја видим да Ани није са свим добро, и желим да она иде са мном. Ана се уплашено обазре, покорно устаде и спусти руку на руку мужа. — Ја ћу послати кога код њега, да се извести и јавићу ти, — шапну јој Бетси. На изласку из Павиљона Алексије Александрович, као и увек, говорио је са познаницима, и Ана је морала, као и увек да одговара и говори; алп она није знала за себе и, као у сну, ишла је иод руку с мужем. „Да ли се убио, или не? Да ли ће доћи, или не? Да ли ћу га видети данас?“, мислила је она.