Delo

270 Д Е Л 0 Љовин изазвао је сад у њој, својом навиком да тресе главом несавладљиви ocehaj одвратности. Изгледало јој је, да се у његовим великим страшним очима, које су упорно мотриле на њу, изражава ocehaj мржње и подсмеха, и она се старала да пзбегава сусрет са њим. XXXI Било је рђаво време, киша је падала цело јутро, и болесници са кишобранима тпскали су се у галерији. Кити је пшла са својом матером и московским пуковником, који је весело парадирао у свом европском реденготу, купљеном у Франкфурту. Онп су ишли једном страном галерпје, старајући се да избегну Љовина, који је ишао другом страном. Варењка у својој тампој хаљпни, у црном шеширу са обореним ободом, ишла је са слепом францускињом дуж целе галерије и сваки нут, кад бп се срела с Китпнком, измењали би прпјатељске погледе. — Мама, могу ли да разговарам са њом? — рече Кити, која је мотрила на своју непознату пријатељицу и приметила, да се она приближује пзвору, где би се могле срести. — Па ако ти се баш тако хоће, ја ћу разузнати најпре о њој и сама ћу јој прпћи, — одговорн мати. — Шта си то нашла у њој особито? Мора бити да је комнањонка. Ако хоћеш ја ћу се упознати са госпођом Штал. Ја са.м позиавала њену bellesoeur — додаде кпегиња, гордо подижућп главу. Китп је знала, да је кисгпњу вређало то, што је госпођа Штал као избегавала да се упозна с њом. Зато није ни наваљивала. — За чудо, како је љупка! — рече она, гледајући на Варењку, у тренутку, кад је ова пружила чашу Францускињи. Погледајте, како је све просто, љуико. — Смешни су ми твоји engouements, —речекнегнња; не, хајд’мо, боље, натраг, — додаде она, спазивши Љовина, који пм је ишао на сусрет, са својом дамом и немачким доктором, са којим је нешто гласно и срдпто разговарао. Они се окренуше, да иду натраг, кад одједном чуше не гласан говор, него впку. Љовин је, зауставивши се, викао, а доктор је такође ватрено говорно. Кнегнња с Китинком журно оде, а нуковник се умеша у гомилу, да внди у чему је ствар.