Delo

АНА КАРЕЊИНА 271 Кроз неколико минута иуковник их стиже. — Шта је то било? — уппта кнегиња. — Брука и срамота! — одговори пуковник. — Просто те страх, да се с Русом сретнеш у иностранству. Овај впсоки господин завадио се с доктором, изгрдио га зато, што га овај друкчије лечи, и замахнуо штапом на њега. Брука! — Ах, како је то непрпјатно! — рече кнегиња. — Ila чиме се свршило? — Срећом, ту се нађе ова... ова у шеширу на форму печурке. Рускиња, чпни ми се, — рече пуковнпк. — М-Пе Варењка? — радосно упита Кити. — Да, да. Она се умеша прва, узе овога господина под руку н одведе. — Ето, мама. — рече Кити матери — ви се чудите, што се ја усхићавам њоме. Другога дана, посматрајући своју непознату пријатељицу, Кпти је опазила, да се M-lle Варењка и с ЈБовином и његовом женском већ налазн у онаквим односнма, као и са другпма својима proteges. Она им је прилазила, разговарала се с њима, била тумач оној женској, која није говорила ни један стран језпк. Кити још више стаде молити матер, да јој допусти да се упозна с Варењком. II. ма како да је било непријатно кнегињи учннити нрвп корак у жељи за познанством с госпођом Штал, која се као нечим поноспла, — она се распита о Варењки, п сазнаде о њој подробностп, по којима се могло закључпти, да нпје било ничега ружног, ма да п доброг мало, у том познанству, — сама приђе прва Варењки и упозна се с њом. Пзабравши време, кад њена кћи оде на извор, а Варењка застаде према пекару, кнегиња јој нриђе. — Дозволите ми, да се упознам с вама, — рече она са својпм достојанственпм осмејком. — Моја кћи је заљубљена у вас, — рече она. — Ви ме можда непознајете. Ја сам... — То је више, него узајамно, кнегнњо, — журно одговорн Варењка. — Какво сте добро дело учинили јуче нашем жалосном земљаку, — рече кнегиња. Варењка поцрвене. — Ја се не сећам, чини ми се, нисам ништа учинила, — рече она. — Како, ви сте спасли овог Љовина од непријатностп. — Да, sa compagne ме позва, и ја сам се старала да га