Delo

272 Д Е Л 0 умирим; он је врло болестан и био је незадовољан лекаром. Ја сам већ навпкла да негујем такве болеснике. — Да, ја сам чула, да ви живите у Ментону са вашом тетком, чини ми се, M-me Штал. Ја сам познавала њену bellesoeiu*. — Не, она ми није тетка. Ја је зовем maman, али нисмо род; она ме је васпитала, — опет поцрвеневши, одговори Варењка. То је било тако просто речено, тако је љубак био правични и отворени израз њеног лица, да је кнегиња разумела, зашто je њена Кити заволела ову Варењку. — Па како тај Љозин? — упита кнегиња. — Он ће да путује, — одговори Варењка. У то време, сијајући од радости, што се њена мати упознала са њеном непознатом пријатељицом, Кити се враћала са извора. — Ево, Кити, твоја силна жеља да се унознаш са Mlle. .. — „Варењком“, — смешећи се допуни Варењка, тако ме сви зову. Кити поцрвене од радости и дуго је, ћутећи, стискала руку свог новог нријатеља, која није одговарала на њено стезање, већ непомично лежала у њеној руци. Рука није одговарала на стезање, али је лице М-Пе Варењке засијало тихим, радосним, ма да и у неколико тужним осмејком, којије откривао велике, али дивне зубе. — Ја сам то и сама давно хтела, — рече она. — Али ви сте тако заузети... — 0, напротив, ја нисам пичим заузета, одговори Варењка, али тог истог тренутка морала је оставити своје нове познанице, јер су две мале руске девојчице, кћери болесникове, трчале к њој. — Варењка, мама те зове! — викале су оне. И Варењка оде за њима. XXXII Подробности, које је сазнала кнегиња о нрошлости Варењкиној и односима њеним према госпођи Штал, као и о самој госпођи Штал, биле су ове: