Delo

274 Д Е Л 0 с нотама. Кнегиња је позвала. Марију Евгенијевну с ћерком и пуковника. Варењка је изгледала потпуно равнодушна према томе, што ту беху непозната јој лица, и одмах приђе фортепијану. Она није умела себе да прати, али је одлично могла да пева по нотама. Кити, која је лепо свирала, пратила ју је. — Ви имате необичан дар, — рече јој кнегиња, пошто Варењка дивно отпева први комад. Марија Евгенијевна и њена кћи хвалили су је и благодарили јој. — Погледајте, — рече пуковник, гледајући кроз прозор колика се публика искупила да вас слуша. — Заиста, под прозорима беше се искупила доста велика гомила. — Врло ми је мило, што вам ово чини задовољство, просто одговори Варењка. Кити је с гордошћу гледала своју пријатељицу. Она се усхићавала и њеном вештином, и њеним гласом, и њеним лицем, али највише се усхићавала њеним маниром, тиме, што Варењка очевидно ништа није мислила о своме певању и што беше потпуно равнодушна према похвалама; изгледало је, као да је само питала: треба ли још да певам, или је доста? „Кад бих то била ја“, мислила је у себп Клти, „како бих се ја ионосила тиме! Како бих се радовала, гледајући на ову гомилу под прозорима! А њој је са свпм све једно. Њу побуђује само жеља да не одрече и да учпнп иријатност maman. Шта има у њој? Шта јој даје ову силу да нренебрегава све, да буде независно спокојна? Како бих хтела да то сазнам н да се научпм томе од ње!“ мислила је Кпти, гледајући нажљнво у то мирно лице. Кнегиња замоли Варењку да отнева још нешто, и Варењка отпева други комад, тако исто равно, јасно и лепо, стојећи ираво код фортеппјана п одбијајући по њему такт својом мршавом црнпурастом руком. Следећа пијеса у књизи била је талијанска несма. Китн одсвира прелудију и обазре се на Варењку. — Пропустимо ову, — рече Варењка, заруменивши се. Кити уплашено заустави свој питајући поглед на лицу Варењкином. — Онда нешто друго, — брзо рече она, преврћући листове и појмивши одмах, да је пешто било у вези са том пијесом. — Не, — одговорн Варењка, метнувши своју руку на ноте