Delo

А Н А К А Р Е Њ И Н А 279 Кнегиња је видела, да Кити чита у вече француско Јеванђеље, које јој је поклонила госпођа Штал, што она пређе није чинила; да избегава светске ноананике и да се састаје с болесницима, који су били под заштитом Варењкпном, а особпто са једном сиротом породицом болесног живописца Петрова. Китп се очевидно поноснла тиме, што је у тој породици вршила дужност милосрдне сестре. Све је то било лепо, и кнегиња није имала ништа против тога, тим пре, што је жена Петровљева била са свнм ваљана женска п што је принцеза, приметивши делатност Китинкину, хвалила је, називајући је ангелом утешитељем. Све би то било врло лепо, кад не би било сувишности. А кнегиња је видела, да њена кћи нада у крајност, о чему јој је и говорила. — II ne faut jamais rien outrer, — говорила joj je она. Али кћи није ништа одговарала; она је само мислила у души, да се не може говорити о сувишностима у хришћанским делима. Каква сувишност може бити у исповедању науке, која заповеда, да се подметне и другн образ. кад ударе по једном, и да се да и кошуља, кад скину кафтан? Алп кнегињп се није доиадала та сувишност, а још више јој се није допадало то, што Кити није хтела да јој открије своју душу. Заиста, Кити је крила од матере своје нове погледе и осећаје. Она ихјекрила не због тога, што није поштовала или волела своју матер, него само с тога, што је то била њена мати. Она би нх свакоме открила пре, него матери. — Нешто -одавно нема Ане Павловне, — рече једанпут кнегиња за Петрову. — Ја сам је звала, а она као да је нешто незадовољна. — Не, ја нисам приметила, maman, — планувши рече Кпти. — Ти одавно ниси била код њпх ? — Сутра мислимо да приредимо шетњу у планину, — одговори Кити. — Лепо, пдите, — одговорп кнегиња, загледајући у збуњено лпце своје кћери п старајући се да пронађе узрок збуњености. Тога дана Варењка је била код њпх на ручку и саопштила је, да се Ана Павловна предомислила н да неће сутра у нланину. Кнегиња је приметила, да је Кнти опет поцрвенпла. — Кити, да ниси ти имала какву непријатност с Петро-