Delo

284 Д К Л 0 Петров устаде, ослањајући се на палицу и плашљиво погледа у кнеза. — Ово је моја кћи, — рече кнез. — Допустите да се упознамо. Живописац се поклони и осмехну, показујући чудновато сјајне беле зубе. — Ми смо вас чекали јуче, кнегињице, — рече он Китинки. Он се заљуља и помери с места, док је ово говорио и, понављајући тај исти покрет, старао се да покаже, да је то учиипо нарочито. — Ја сам хтела да дођем, али Варењка рече, да је Ана Павловна јавила, да ви нећете ићи. — Како нећемо? — поцрвенивши и одмах закашљавши се, рече Петров, тражећи очпма жену. — Анета! Анета! — рече он громко, и на његовом танком белом врату нарастоше, као уже, дебеле жиле. Ана Павловна приђе. — Како си ти могла јавити кнегињици, да ми нећемо ићи! — изгубивши глас, раздражено прошапута он. — Добар дан, кпегињице! — рече Ана Павловна с притворшш осмехом, који ни најмање није личио на њено пређашње опхођење. — Веома се радујем познанству, обрати се она кнезу. — Вас одавно очекују, кнеже. — Како си ти могла јавитн кнегињицп, да ми нећемо ићи? — промукло прошапута још једанпут живонисац још срдитије, очевидно још виже раздражен тиме, што га глас издаје, те не може да да своме говору онакав израз, какав би хтео. — Ах, Боже мој! Ја сам мислила, да ми нећемо ићи, одговори жена с досадом. — Како, како... Он се закашља и махну руком. Кнез подиже шешпр и оде с ћерком. — 0, ох! — тешко уздахну он — о, јадници! — Да, тата, — одговори Кити. — Али треба знати још, да онн пмају троје деце, никог од услуге и готово никаквих срестава. Он негато прима од Академпје, — живахно причаше она, старајући се да угуши узбуђење, које се појави у њој, услед чудновате промене према њој Ане Павловне. — А, ево и госпође Штал, — рече Кити, показујући на колица, у којима лежаше нешто под амбрелом, обложено јастуцима и обучено у нешто сиво п плаво. То је била госпођа Штал.