Delo

АНА КАРЕЊИНА 285 Позади ње стајао је мрачан, здрав, радник Немац који ју је возио. Поред ње стајао је плави шведски гроф, кога је Кити знала по имену. Неколико болесника оклеваху око колица, гледајући ову даму, као нешто необично. Кнез јој приђе, и у очима његовим Кптн примети пламен подсмеха. Он приђе госпођи Штал и поче разговор на оном одличном француском језику — на коме тако мало њнх сад умеју говоритн — извапредно учтиво и љунко. — Не знам да ли ћете ме се сетити, алн ја морам да вас потсетим на себе, да бих вам могао благодарити за вашу доброту према мојој кћери, — рече јој он. скинувши шешир и не враћајући га на главу. — Кнез Александар Шчербацкн, — рече мадам Штал, погледавши га својим небесним очима, у којима Кити примети незадовољство. — Врло ми je мило. Ја сам тако заволела вашу кћер. — Ваше здравље још увек није добро? — Да, ја сам већ навикла, — рече мадам Штал и упозна кнеза са шведским грофом. — А ви сте се врло мало променнли, — рече јој кнез. Ја нисам имао част вндети вас десет или једанаест година. — Да, Бог даје крст и даје снагу да се може носити. Често се чудиш, зашто се отеже овај живот?... С оне стране! — обрати се срдито Варењки, која јој је завијала ноге пледом друкчије, него што је она хтела. — Вероватно зато, да се чини добро, — рече кнез, смејући се очима. — То нпје наше да судимо, — рече госпођа Штал, приметивши нијансу израза на лицу кнежевом. — Дакле, пошљите ми ту књигу, љубезни грофе! Веома вам благодарим, — обрати се она младоме Швеђанпну. — А! — викну кнез, спазивши московског пуковника, који је стајао у близини и, поклонивши се госпођи Штал, оде са ћерком и московским пуковником, који им се придружи. — То је наша аристократија, кнеже! — са жељом да се подсмехне, рече московски пуковник, који је имао неки пик на госпођу Штал зато, што није била позната с њнм. — Увек она иста, — одговори кнез. — Јесте ли је познавали пре болести, кнеже, то јест пре„ него што је легла?