Delo

АНА КАРЕЊИНА 287 лом, покривеннм белим чаршавом и претрианим кафеним ибрицима, хлебом, маслом, сиром, хладном дивљачи, седела је кнегпња у капици с љубичастим лентама, раздајући шоље и сандвпче. На другом крају седео је кнез, добро једући и гласно и весело разговарајући. Кнез је распаковао и наређао поред себе своје куповине, разне сандучиће, муштикле, ножеве свих сората за сечење листова и друге дрангулпје, које је накуновао по свима бањама и поклањао их је свима, међу њима п слушкињп Лнсхен и домаћину, са којим се шално на свом комичном и рђавом немачком језику, уверавајући га, да није бања излечила Китпнку, него његова одлична јела, особито супа од сувих шљива. Кнегиња се подсмевала мужу за његове руске навнке, али је била тако весела и живахна, како нпје била за све време, откако је у бањи. Пуковник, као и увек, смешкао се на шале кнежеве; али, што се тиче Европе, коју је он пажљпво изучавао, како је он мпслио, био је на странп кнегињиној. Добродушна Марија Евгенијевна ваљала се од смеха после сваке шале кнежеве, а и Варењка, што Кити још ннкад нпје видела, малаксавала је од слабог алн непрестаног смеха, којн су у њој изазивале шале кнежеве. Све је то веселнло Китпнку, али ипак она ннје могла а да не буде забринута. Она није могла да реши пнтање, које јој је нехотице задао отац својим веселнм погледом на њене нрнјатеље и овај живот, који је она тако заволела. Томе питању прпдружпла се још и промена у односпма према Петровима, која се данас тако очигледно и непрпјатно пспољила. Свп су били весели, алн Кити није могла бити весела н то ју је још више мучило. Њу обузеше осећаји, слични онима, који су је обузимали у детињству, кад је, кажњена затвором у својој собн, слушала весео смех својих сестара. — Зашто си накуповао то силество? — говорила је кнегпња, смешећи се и пружајући му шољу с кафом. — Зашто? Пођеш да шеташ, приближпш се дућану, а онп те моле да купиш: „Ерлаухт, екселенц, дурхлаухт“. Просто кад ми каже: ^„дурхлаухт”, ја већ не могу више — десет талира одмах искаче из џепа. — То је само од дуга времена, — рече кнегиња. — Разуме се од дуга времена. Таква досада и чамотиња, да не знаш, куд да се деваш. -