Delo

288 Д Е Л 0 — Каква чамотиња, кнеже? Тако је много сад интересантног у Германији, — рече Марија Евгенијевна. — Да, ја све те интересантности анам: супу са сувим шљивама знам, кобасицу од грашка знам. Све знам. — Не, како хоћете, кнеже, али интересности њихових установа, — рече пуковник. — Та шта интересантно? — Сви су они задовољни као бакарне парице; све су победили. А чиме ја да будем задовољан? Ја никог нисам нобедио, него сам морао сам да се изувам п да обућу износим пред врата. Изјутра опет устај, облачи се одмах и иди у салон да пијеш рђав чај. Бадава, нигде, као код своје куће! Пробудиш се лагано, мало се наљутиш на нешто, прогунђаш, освестиш се лепо, о свему размислиш, не журиш се. — Али време је новац, ви то заборављате, — рече пуковник. — Какво време! Има таквог времена, да би читав месец дао за пола рубље, а понеко је опет такво, да пола сахата ни за какве паре не би дао. Је ли тако, Китинка? Шта си ти нешто нерасположена? — Ја?... Не. — Ја морам кући, — рече Варењка, устајући, и опет прште у смех. Прибравши се, она се опрости и оде у кућу да узме шешир. Кити нође за њом. Чак и Варењка изгледала јој је сад друкчија. Она није била гора, али се разликовала од оне, каквом ју је Кити пређе уображавала. — Ах, давно се нисам тако смејала! — рече Варењка, припремајући амбрел и торбицу. — Како је мио ваш тата! Кити је ћутала. — Кад ћемо се видети? — упита Варењка. — Maman је хтела да оде до Петрових. Хоћете ли и ви бити тамо? — рдче Кити, кушајући Варењку. — Бићу, — одговори Варењка. — Они се спремају да нутују, па сам им обећала помоћи да пакују ствари. — Онда ћу и ја доћи. — Не, нашто ћете ви? — Зашто? зашто? зашто? — широко отварајући очи, отпоче Кити, ухватпвши за њезин. амбрел да не би пустила Варењку. — Не, станите, зашто?