Delo

АНА КАРЕЊИНА 289 — Тако; ваш је тата дошао, а затим, од вас се устручавају. — Не, реците ми, зашто ви нећете, да ја често бивам код Петрових? Ви то нећете? Зашто? — Ја то нисам говорила, — рече мирно Варењка. — Не, молим вас, реците! — Све да кажем? — упита Варењка. — Све. све! — прихватп Кнти. — Па нема ништа особито, само то, што је Михаило Алексијевич (тако се звао живописац) пре хтео да путује равије, осмејкујући се, рече Варењка. — Ну! Ну! — журила је Кити, мрачно гледајући у Варењку. — А Ана Павловна некако је рекла, да он неће зато, што сте ви овде. Разуме се, то пије имало места, али због тога је нроизашла свађа. А ви већ знате, како су ти болесници раздражљиви. Кити је, све више мрштећи се, ћутала, а Варењка је говорила сама, старајући се да је смекша и умири, и видећи експлозију, која се спремала, није знала, да лн ће то бити експлозпја суза или речи. — Зато је боље да не идете... Ви то разумете, па се нећете наћи увређени... — Тако ми и треба, тако ми н треба! — брзо рече Кити, дохвативши амбрел из руку Варењкиних и гледајући поред очију своје пријатељице. Варењка је хтела да се осмехне, гледајући на детињски гњев своје пријатељице, али се бојала да је не увреди. — Како то? Ја не разумем, — рече она. — Тако ми и треба, зато што је све ово било притворство, што је све ово било измишљено, а не од срца. Шта се мене тицао туђ човек? — И ето, изашло је, да сам ја узрок свађе и да сам чинила оно, за шта ме нико није молио. Зато‘ што је све притворство! притворство! притворство!... — Али зашто претваратн се? — тихо рече Варењка. — Ах, како је глупо, гадно! Нисам имала никакве потребе... Све је притворство! — говорила је она, отварајући и затварајућп амбрел. — Али зашто? — Да се покажеш боља пред светом, пред собом, пред Дело, књ. 49. 19