Delo

290 Д Е Л 0 Богом; обманути све. Не, ја се више не дам преварити! Бићу рђава, али бар нећу бити лажна, нећу бити варалица! — Али ко је варалица? — прекорно рече Варењка. — Ви говорите, изгледа... Али Кити је била у наступу своје плаховитости. Она јој не даде да доврши. — Ја не говорим о вама. Ви сте савршенство. Да, да, ја знам, да сте ви сви савршенство; али шта да радим, кад сам рђава. Онда нека будем онаква, каква сам, само нећу да се претварам. Шта ме се тиче Ана Павловна! Нека они живе, како хоће, а ја ћу живети како ја хоћу. Ја не могу да будем друга... И све то није оно, није оно!... — Али шта није оно? — говорила је Варењка у недоумици. — Све није оно, оно што треба. Ја не могу да живим друкчије, него по срцу, а ви жпвите по правилпма. Ја сам вас заволела просто, а ви сигурно само зато, да би ме спасли, да би ме научили! — Ви сте неиравични, — рече Варењка. — Ја не говорим о другима. ја говорим само о себи. — Кити! — зачу се глас матере. — Оди, да покажеш тати твоје неранџе! Китп с гордим изгледом, не помиривши се са својом пријатељицом, узе са стола кутију с неранџама и оде к матери. — Шта је с тобом? Што си тако црвена? — рекоше јој мати и отац у један глас. — Ништа, — одговори она — сад ћу ја доћи, — и отрча натраг. „Још је ту!“ помисли она. „Шта да јој кажем, Боже мој, шта сам урадила, шта сам говорила! Зашто сам је увредила? Шта да радим? Шта да јој кажем?“ мислила је Кити и стаде код врата. Варењка, у шеширу и са амбрелом у рукама, седела је крај стола, разгледајући федер, који је Кити сломила. Она подиже главу. — Варењка, опростите ми, онростите! —прошапута Кити, прилазећи јој. — Ја не знам, шта сам говорила. Ја... — Одиста, ја нисам хтела да вас вређам, — рече Варењка, смешећи се. Мир је био закључен. Али с доласком очевим променио се за Китинку сав онај свет, у коме је она жнвела. Она се није