Delo

МИЛИЋЕВИЋ КАО ИСПИТПВАЧ ПАРОДНОГ ЖИВОТА 295 ни мпмоишле („Милан Ђ. Мплићевић. Говор Љубомира Јовановића на опелу покојникову“. Београд, 1908. Стр. 18.). А о васпитачким склоностпма и тежњама Милићевићевим није потребно да се овде нарочито говори. 0 томе сведочи свеколикн његов књижевеичкн рад. Он је тежио и успевао да васпитава и омладину и шнроке слојеве народне, да васпитава морално и у љубави према својој земљи и народу и у познавању своје прошлости, свога народа н народног језика. Шта је пак' Милићевпћ добио као особитп дар од своје мајке? Ево шта нам он на једном месту вели. Казујући порекло своје мајке, које смо напред навели, додаје: „Може бити да су баш родитељи, из толике даљнне састављени, и могли оставпти чеду свом у наследство онако богат речник каквим се је служила Митра! Кад она, успављујући које своје детенце, певуши песмице које санак маме, онда се свак морао дивити откуд простој жени толико богаство у речима, толика гипкост у обртпма, п толика фпноћа у пзразнма“. А даље: „...песмама својим тп си чеду свом предавала п милину свога анђеоскога гласа, и безбројну множпну народних творевина, и необично обиље и сласт своје бесирпмерне беседе!“ („Јов. Ђак“, с. 27 и 28). Да ли је Милићевић случајно или свесно истакао ову необичну особину своје мајке, то је за нас споредно. Главно је то, да ми ту слободно смемо тражити клицу оне одличне особине Милићевићеве, којом се он најпре и почео истицати: вапредно осећање за леп и правилан народни говор, брзо схватање и тачно разумевање народних израза и врло лако писање чисто српским стилом. Зато је, као што сам казао у свом некрологу о Мплићевићу (у „Српском Књижевном Гласнику“ од 15 новембра ове године), свему што је хМилићевпћ писао давало још особиту чар „само његово причање, задахнуто миљем и једрином народне душе и окићено пробраним, језгровитим речима чистог народног језика“. А сада ире него што пођемо даље од разматрања оних момената, који се могу довести у везу са родптељима Мнлпћевићевпм, да се зауставимо на још једној особини Мнлићевићеве душе, која нам се приликом ових разматрања сама наметпула. Делце „Јован Ђак“, које је Милићевић памепно својим родитељима, и ако је живстоппс само једног шумадиског сељака, вреди за нас много впше него што бп се од једног таког животоппса очекивало. Дело је то делце доказ врло осет-