Delo

296 Л Е Л 0 љивог, нежног срца у онога,. испод чијег је пера изишло. У њему је простим, али срдачнпм речима исказана искрена, истинпта, синовља љубав, а причање је местимице тако дирљиво, да he дубоко ганути срце осетљива читаоца. То је делце заиста најбољи споменик добрим родитељима захвалнога сина. Милићевић је довршавао своје школовање и отпочињао свој књижевни рад у времену, када су три велика појава од националнога и културног значаја обузимала све сриске духове онога доба: прво, широко и силно родољубље, које није остало само на идејама п тежњама за уједињењем свеколиког српског рода, него је изазвало и стваран рад на тој великој мисли; друго, велики успех и затим и потпуна победа Вукове II Даничићеве идеје, да српски народни језик треба да буде уједно и књижевни језик; и треће, опште нрпзнање и слављење огромних Вукових заслуга на једној страни на прибирању народних умотворина и речи и на другој страни на проучавању народнога живота. Све је то морало имати врло великог утицаја на Милићевића, у толико већег, што је у њему већ од природе било дато плодно земљиште за ове идеје. И ми заиста видимо већ у првим радовима његовим, дајеонсвесрдно пригрлио идеале свога времена. А многобројна дела, која су се низала после у многим годинама једно за другим јасно нам сведоче, да је он тим идеалима био веран поборник све до смртп. Широко и силно родољубље се излива у свима његовим делима. Оео је било највиднија црта Милићевићеве душе. Оно је било главни покретач и за свеколик његов књижевни рад, који је сав и био посвећен народу. Из чиновнпчког службовања Милићевићева чини ми се да је за његов испитивачкн рад у народу понајвише било од значаја доба, кад је био секретар у Министарству Просвете (од 1861 до 1874 год.). Тада је он по званичној дужности, као школскн надзорник, иутовао по целој тадашњој кнежевини Србији и завиривао готово у сваки њен кутић. То се види и из његових путописа, које је у то време написао. Још је он у то време, 1867 године, као изасланик Српског Ученог Друштва путовао по Србији ради нрипремања грађе за „Етнографску Изложбу“ у Москви. Како је тада већ нмао развијено ннтересовање за народни живот, он је на својим нутовањима нрикупљао и бележио што год би о народу дознао. А осим тога, како је био на месту, које муједавало власт над интелигенцијом у народу,