Delo

МПЛПЋЕВИЋ КАО ИСПИТНВАЧ-НАРОДИОГ ЖИВОТА 301 да нам се чини да је писац изгубио свако мерило шта треба занисати као народни обичај и умотворипе а шта не, ма даје имао то мерило у својим рукама и изрнком га и усвојио. То Вук пије радио.“ Нешто даље вели: „Не стоји боље ни са методом по којој писац решава задатак онако како га је схватио“. Вук је, мисли Мијушковић, као почетник, морао уиотребити најиримитивнију методу аутопсије, а Милићевић је требало да према промењепнм приликама дотера себи методу рада. „Ваљало је усвојити ону методу по којој се данас уопште раде такви радови“ (стр. 92). На другом месту каже: „Неодређеност задатка који себи поставља, несавршенбст и несувременост методе, главне су мане које из реченог сасвим јасно пзбијају“. Најзад завршујући свој суд о поменутом делу казује сасвим јасно свој општи суд о Милићевићу као раднику на нроучавању народног живота: ,/Гакво је дело које нам се представнло као прва књига Етнографског Вборника наше Академије Наука. То је неиречпшћена грађа за сазнање живота и обпчаја нашега народа, коју нам један љубитељ тих ствари, преко Академије Наука, пружа“ (стр. 93). За Мијушковића је дакле Милићевић само љубитељ тих ствари. Др. Јован Цвијић оцењује такође нсто Милићевићево дело „Живот Срба сељака“ у „Прегледу географске литературе о Балканском Полуострву“ (у св II за 1894. год.), па том приликом казује шта мисли о испитивачком раду Милићевићеву: „Милићевић је Вуков последник, који наставља етнографски део велнкога посла Вукова, ограничавајућп се при том само на Србију. II он је у детињству живео сељачким животом, и будући упечатљив, много је запазио и много сазнао. Доцније је, путујући н обавештавајућн се, сабирао све што се тиче живота народнога, све што може проширити његов хоризонт и обогатити дела, за која спрема материјал. Систематскп рад и велика вредноћа, којој се управо морамо дивити, то су тајнп кључеви, којима је Милићевић отворио богате рнзнице живота народнога; тако је он постао најбољи познавалац народа у Краљевинн Србији“. А мало даље: °„II у овом се делу впди главни задатак, који је Мплићевпћ себи ставио: он је скунљач, који преноси из народа у књижевност све оно, што сазна. То би се јасније мбгло овако рећи: он је фотограф, који не снима из народног живота само оно, што му се чини да је илн да може бити на-