Delo

Д Е Л 0 58 бројем, у толпко беше веће богаством, јунаштвом и фанатизмом од околних села. Налазећи се на самом друму од Прилепа до Велеса, бнло је као неко бугарско надлештво у коме се царинпла нацноналност. У селу је стално седела по која бугарека чета, дочекујући на друму иутнике и хвагајући Србе. Ни Турци нису много боље пролазили кроз ово село, и њих је многе прогутала номрчина и иретрпале оне ж.уте јаруге око села. То је тако непресгано ишло. Што смо се ми више ближили Извору, Изворчани постојаху све несноснији за ове крајеве. Васа је целе те зиме имао грдних мука пазећи да не спале које наше село, а како је било јадним сељацима довољно је поменути да нема готово куће где болесника није било: све је то премрзло, стражарећи по сву ноћ у снегу. Дан нрође а ништа се не одлучи. Глигор је, као што рекох, највнше оклевао, док је Васа неирестано наваљпвао да се не чека, знајући колнко нам шкоди ово пропуштање времена. Другог дана исто што и првог. Сељаци не одмичу, моле, преклињу и богораде. Ја бејах изашао у село; кад се вратих, затекох у авлији војводу Нацета, преобученог у сеоско одело. Таман је кресао штап за пут. Запитах га где то он мисли, рачунајући да ће ка Извору; алн ми он, жалећи се, рече да је разоружан, јер уноси буну међу војводе, и сада пде за Скопље. Опростивши се са мном, он се изгуби уз степаначки ноток, праћен једним сељаком. Трећег дана одвојисмо се Трбић, Долгач, Михаило и ја са двадесет и неколико четника, па пређосмо у село Поменово, сат далеко од Степанца ка Рујану. То смо морали урадпти, једно што смо већ три дана сви били у једном крају на окупу, а друго да бисмо Степанчанима олакшали због хране. За нама пређоше и сви сељаци који узалудно мољаху Глигора да их не оставља мукама. Пролеће већ беше на прагу, њиве је требало обрадити и поеејати, стоку истератн на патиу, а сељаци не смедоше маћи даље од села, јер из дана у дан, сваког јутра, бугарски четници освањиваху на Рујану, одакле мотрише на нас и вребаху да кога сељака ухвате или убију на њивп. После молбе дођоше и жалбе па чак и прекори. Пред Васом беху слободнијп н смедоше рећи све што осећају. Знали су да ће их он пажљиво саслушати.