Delo

Д Е Л 0 чењем. Мспалиемо два плотуна у кулу и два на војску, и -кренусмо лагано на више, слушајући дивљу и бесну псовку Димкову пз куле. Сељаке разделнсмо четницима, мифтара задржа Долгач а с Васом и са мном остадоше два брата, Дане и Коста, највећи богаташп изворскп. Дане имађаше око четрдесет година, избријан и пун у лицу. Преко лепог сељачког одела носио је велпко јапунџе постављено кожом, а на главн виеок, нов фес са дугачком кићанком, због које га четницн прозваше „пискулчетом". Коста бе.јаше десетину година старији. Висок, сувоњав, обучен у чисто црно сукнено одело са шубаром на глави, одавагае достојанственог, озбиљног човека којп све хладно и размпшљено прати. Обојица се освртаху непрестано и гледаху како се под нама внје висок дим и овда онда избије јак пламен пун варница. Коста само уздисаше ћутећи, док Дане плакаше као дете, тражећи да станемо те да види чија кућа гори. Целим путем нарицаше: „Зашто, бре, тако? Закопасте нас тим. Шта ће она сиротнња у селу! Где ће она без куће, без леба, без живота! Тешко нама, тешко нашим главама. Шга све дочекасмо!“ „Говорисмо ли ми вама, питао је Долгач: не будите луди Изворчани? Мечка редом иде, пред свачијом кућом заигра, па долази и на вас ред. Аја, неће људп да чују. Бре пушке, бре бомбе, динамити, Бугари! Сила! Чикају људи да дођемо. Ето вам сада, шта тражисте добисте од нае.“ „Тако је, тако је, иотврђује мифтар, хоћемо ми да будемо нешто. Ама кажем ја њима: ћутите, сељани, не пружајте, људи, много ноге, кад вам је губер кратак. Јок, не слушају они“ ... Што смо ми одмицали од села даље, Турци су се све више примицали не престајући с иуцњавом. Наши им овда онда одговараху колико да не јуришају нагло. Ноћ је већ пачела лагано завијати тамом планину. Облаци најурише са Солунице, те мрак брзо покри све. Једпно се иод нама светлела црвена страшна долнна шарајући се дугим сенкама које се кретаху преко изораних њива и ливада. Пуцњава умуче. Турци наваливши на село иљачкаху све што су дохватили, а на нас и не помишљаху, пошто је ноћ. Задовољише се што су покупили наше испаљене чауре по селу и око села. Опкољени тајанственом тишином све смо се впше ближили врху Рујановом, где смо се надали да ће бити Глигор. Киша