Delo

АНА КАРЕЊИНА 83 неће да шиљу децу, а ја још и не верујем тврдо да их треба шиљати? — оече он. JL Сергија Ивановича тренутно задиви овај неочекивани поглед на ствар, али одмах састави нов план напада. Он поћута, извади једну удицу, баци је понова у воду и, осмејкујући се, обрати се брату. — Али допусти... Пре свега медицинска станица била је потребна. Видиш, ми смо због Агафије Михајловне послали по земског лекара. — Ја мислим ииак, да ће јој рука остати крива. — То је још питање... А затим, писмен мужик-радник теби је потребнијн и драгоценији. — Не; питај кога год хоћеш, — одлучно одговори Константин ЈБовин, — писмен човек, као радник, много је гори. Путеви не могу се поправити, а ако мостове граде, сигурно ће украсти. — У осталом, — намрштивши се рече Сергије Иванович, који није волео нротивуречности, а особито такве, које непрестано скачу с једног предмета на други и без сваке везе уносе нове доказе, тако да човек не зна, на шта да одговара — у осталом, ствар није у томе. Допусти. Признајеш ли ти, да је образовање благо за народ? — Признајем, — рече Љовин изненадно и одмах помисли, да није рекао оно, што мисли. Он је осећао да ће му, ако то призна, бити доказано, да он говори којешта и да то, што он говори, нема никаквог смисла. Како ће му то битп доказано, он није знао, али је знао да ће му то несумњиво логички бити доказано и чекао је тај доказ. Доказ је испао много простији, него што је то очекивао Константин Љовин. — Ако ти признајеш да је то благо, — рече Сергије Иванович — онда ти, као частан човек, не можеш а да не волиш и не симпатишеш томе послу, те према томе не можеш не желети да радиш на њему. — Али ја још не прнзнајем, да је тај посао добар, — поцрвенивши рече Константпн Љовин. — Како? Па ти си сад казао... — То јест, ја не признајем, ни да је добар, ни да је могућан. — То ти не можеш знати, не учиннвши никакав напор. б*