Delo

84 Д fi Л 0 Али претпоставимо, — рече ЈБовин, ма да то са свим није претпостављао — претпоставимо, да је то тако; ео ја ипак не видим разлог, зашто да се о томе бринем. — То јест, како? — Не, кад смо већ ушли у разговор, објасни ми с философске тачке гледишта, — рече Љовин. — Ја не разумем, нашто ће ту философија, — рече Сергије Иванович, како се Љовину учини, таквим тоном, као да он нпје признавао брату право да може говорити о философији. То је раздражило Љовина. — Ево нашто! — жестећи се проговори он. —Ја мислим, да је покретач свих наших дејстава ипак лична срећа. Ја, као племић, у садашњим земским установама не видим ништа, што би подржавало моје лично благостање. Путеви нису бољи и не могу бити бољи; моји коњи возе ме и по рђавим. Доктор и медицинска станица мени не треба, јер се никад њему не обраћам и нећу се обраћати. Школе, не само да ми нису потребне, него су чак штетне, као што сам ти говорио. Земске установе за мене су просто једна обавеза: плаћати по осамнаест копејака од десетине,1 ићи у варош, ноћивати са стенпцама и слушати свакојаке бесмислице и гадости, а лични ме интерес на то не побуђује. — Допусти, — прекиде га с осмејком Сергије Иванович, — лични интерес није нас иобуђивао да радимо ни на ослобођењу сељака, а ми смо радили. — Не! — жестећи се све више, прекиде га Константин. — Ослобођење сељака било је са свим друга ствар. Ту је било личног интереса. Хтели смо да збацимо са себе тај јарам, који је притискивао све нас, добре људе. Али бити одборник, расправљати о томе, колико је потребно чистача за нужпике и како треба спровести цеви у вароши, где ја не живим; бити поротник и судити мужику, који је украо шунку, и шест часова слушати свакојаке бесмислице, које трућају заштитници и државни тужиоци; слушати како председник пита мога Аљошу-зевзека: „Признајете ли ви, господине оптужениче, факт крађе шунке?“ „Аи?“ Константин Љовин већ се удаљио од предмета и поче 1 Десетина 109 25 ари.