Delo

АНА КАРЕЊИНА 85 представљати председнпка и Аљошу-зевзека; изгледало му је да се то све односи на ствар. Али Сергије Иванович слеже раменима. — Па шта хоћеш тиме да кажеш? — Хоћу да кажем само то, да ћу она права, која се тичу мене и која мој интерес додирују, штитити увек свима силама; хоћу да кажем да, кад су код нас студената вршили преметачине и кад су жандарми читали наша писма, да сам готов био тада свима силама да штитим ова права, да браним моја права на образовање и слободу. Ја разумем војну обавезу, која се тиче судбнне моје деце, браће и мене самог; ја сам готов да размишљам о ономе, што се мене тиче; али расуђивати о томе, на шта се употребљују четрдесет хиљада општпнских новаца, или судити Аљоши-зевзеку — ја не разумем и не могу. Константин Љовин говорио је тако, као да се провалила устава његових речи. Сергије Иванович осмехну се. — А кад се сутра будеш судио, хоће ли ти бити иријатније да ти суде по старој кривичној уредби? — Ја се нећу судити. Никог нећу заклати, нити ми то треба. А већ што се тиче наших земских установа и свега тога — настави он, прескачући на са свим друго гштање — све то личи на брезове гране, које ми забадамо о Троичину-дне, да као баксем личи на шуму, која је сама никла у Европи; не, ја не могу свесрдно да заливам те брезове гране и да верујем у њих. Сергије Иванович само слеже раменима, изражавајући тим гесгом дивљење: откуда се сад нојавише у њиховој препирци те брезове гране, ма да је одмах појмио оно, што је хтео да каже његов брат. — Доиустићеш, да се тако не може судитп — примети он. Али Константин Љовин хтео је да оправда онај недостатак, који је у себн осећао, то јест, равнодушност своју према општем благу и продужи: — Ја мислим, — рече Константин — да никаква делатност не може бити трајна, ако она нема основа у личном интересу. То је општа философска истина — рече он одлучно, понављајућп реч фплософска, као да је тиме желео да покаже, да ii ou такође има права, као п сваки другп, да говорп о философијп .