Delo

А Н А К А Р Е Њ И Н А 87 недоумици: да ли да коси или не? Зазорно му је било, остављати брата самог по читаве дане, а и бојао će, да му се брат пе би смејао за то. Али, прошавши се по ливади и сетивши се утисака косидбе, он се готово већ беше одлучио да коси. После раздражљивог разговора с братом, он се опет сети те своје намере. „Потребно је физичко кретање, иначе he се мој карактер коначно покварити“, помисли он п решп се да коси, па ма како му то било незгодно пред братом и народом. Пред вече Константин Љовин оде у канцеларију, направи распоред радова и посла момке по селима да зову за сутра косаче, да косе Калинову ливаду, највећу и најбољу. — И моју косу, молим вас, пошљите Титу, да је откује и нонесе сутра на ливаду; можда hy и ја косити, — рече он, старајући се да се не застиди. Надзорник се осмехну и рече: — Разумем. У вече, за време чаја, Љовин рече и брату. — Изгледа ми, да ће бити лепо време, — рече он. — Сутра почињем да косим. — Ја веома волим тај рад, — рече Сергије Иванович. — Ја га страшно волим. Понекад сам косио са сељацима, а сутра хоћу да косим цео дан. Сергије Иванович подиже главу и радознало погледа у брата. — То јест, како? Заједно са сељацима, цео дан? — Да, то је врло пријатно, — рече Љовин. — То је лепо, као телесно вежбање, само мучно да ћеш ти то моћи издржати, — без сваког подсмеха рече Сергије Иванович. — Пробао сам ја. Спочетка је тешко, али после навикнеш. Ја мислим, да нећу изостати— Гле! Али реци ми, како сељаци гледају на то ? Сигурно се подсмевају лудирању господиновом. — Не, не мислим, али то је тако весео и у исто време тежак рад, да се нема кад мислити. — Али како ћеш с њима да ручаш? Незгодно је да ти се тамо пошље лафит1 и печена ћурка. 1 Врсга вина.