Delo

88 Д Е Л 0 — Не, ја ћу за време одмара, доћи кући на ручак. Сутра-дан Константин Љовин устао је раније него обично, али га домаћи послови задржаше и кад је стигао на ливаду, косачи су већ били истерали по један откос. Још с брега видео се у низини осенчени и већ покошени део ливаде, са сивкастим откосима и црним гомилицама од кафтана, које су косачи поскидали на оном месту, где су прво раскосили. У колико се више примицао, у толико сејасније оцртавао пред њим отегнути низ мужика, неких у кафтанима а неких у кошуљама, који су ишли један за другим, различно машући косама. Он их наброја четрдесет и два. Они су се лагано кретали по неравној низинн ливаде, где је била стара устава. Неке своје сељаке Љовин је познао. Ту је био старац Јермило у врло дугачкој белој кошуљи, који је, погнувши се, махао косом; ту је био млади ђетић Васка, бивши кочијаш Љовинов, који је омашке истеривао сваки откос. Ту је био и Тит, у кошењу чича Љовинов, мали мршави мужик. Он је, не сагибајући се, ишао напред и чисто играјући се косом, отсецао свој широки откос. Љовин сиђе с коња и, иривезавши га поред пута, срете се с Титом, који извади из жбуна другу косу и пружи је Љовину. — Готова је, господине; брије и коси сама, — рече Тит. скидајући с осмејком капу и пружајући му косу. Љовин узе косу и поче је према себи примеравати. Косачи, како који истериваше свој откос, излазили су један за другим на пут и, смешкајући се, здравили су се с господином. Они су га сви посматрали, но нико ништа није говорио све дотле, док не изађе на пут високи старац, са набраним ћосавим лицем, у блузи од овчије коже. — Пази, господине, кад се уватиш у коло, нема нуштања! — рече старац и Љовин чу уздржљив смех међу косачима. — Стараћу се да не изостанем, — рече он, стајући иза Тита и чекајући време да почне. — Пази, понови старац. Тит измаче, колико је требало, и Љовин пође за њим. Трава је крај пута била мала и Љовин, одавно не косивши а и збуњен погледима управљеним на њега, првих тренутака косио је рђаво, ма да је јако махао. Иза њега зачуше се гласови: