Delo

294 Д Е Л 0 „Њекијема he, можда, изгледати чудновато за што је овај лист, који је орган цјелокупне српске народне странке, био хладан према политичком друштву, које је основао један дио наше странке. Тај наш положај тумачио се до сада на више начина. Говорило се којешта. Измишљало сејош више. Подметале су се њеке инсинуације, које нијесу могле да нађу никакве оправдане основе. „Друштво је основано без претходног споразума и судјеловања многијех честитијех и угледнијех Срба, који су у првијем данима наше странке играли главну улогу. Одбијенн су људи, који су много жртвовали за Српство, а од Српства нијесу захтијевали ни добили ништа. А по готовом чину, кад се друштво морало да организује, отуђени су људи, који су за Српство излагали и свој живот, док су други почивали на мекијем душецима. Није никакво чудо, што су ти људи увријеђени такијем поступком. Морали су бити уврпјеђени тијем више, што томе нијесу дали никаквог разлога. „Данашњој нашој унутрашњој трзавици не треба, дакле, тражити којекакве узроке. Нико није устајао против политичког друштва, као друштва. Нико се није огријешио о програм српске странке, јер да је то ма ко био, ми га не бисмо штедјелш Да увријеђенијем Србима није, заиста, „до борбе и неслоге, већ до слоге и једнодушности“, они су то више пута доказали и писмено и усмено. Није ништа помогло. Одбијали су се немилосрдно. „Према томе, пада и оно, што се са извјеснијех страна вели, као да се ти људи „боје радикализма“. Од радикализма, па чак и од ак-радикализма није се никада бјежало, кад је био умјестан. Ниједна страна, ниједан ступац, па ни ниједан редак овога листа не може се изнијети, као доказ, да се бјежи од. најодлучније одбране свега онога, што Србину мора да је свето. „И ми се надамо, „да he ове часовите неслоге брзо нестати, и да he се о њој у будуће говорити као о незнатноме неспоразуму“. Кад нестане личних мржња, кад нестане недостојпијех подвала, кад се буде пазило на дјела, а не на празне ријечи, нестаће и данашње трзавице, којој се могу веселити само наши, српски, душмани. Пут, којијем се може доћи и којијем се могло доћи до тога, показао се до сада више пута“.. Било је, заиста, жалосно, што смо се губили у ситнаријама. Да нијесмо нашу снагу трошили у то, год. 1899 не бисмо