Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 303 њихова црква учи толеранцији, а што знаду да се вјерски прозелитизам противи законима. Али колико с\ наши владике толерантни, толико су они и свијесни себе и свога положаја, као и заклетве, коју су положили, те према тој свијести својо.ј и заклетви они раде у својим владичанствима онако, како морају радити. Кад ко нападне на њихову цркву, или хоће да им отргне кога од њиховог стада. они тада ступају на обрану свом енергијом, каквом су ио положају своме дужни да ступе. И чим се жешће нападне на њихову цркву, тијем је јачом енергијом они бране. Тако је било 1881, кад су пок. владика Кнежевић и владика Петрановић издали своје посланице о „slavenskom hodočašću u Rim“; тако je било 1896, кад je владика Милаш издао своју посланицу о покушају уније у Врлици и Штикову. Тада су наши владике мушки одбили насртај на своју цркву, а тако ће они, ми смо сигурни, поступити сваки пут, кад се ма с које било стране дирне у њихову цркву, — јер им је то дужност. И ово су они јавно чинили, јер на јавну обрану своје цркве имају ираво по основнијем законима наше монархије. И то је била од њихове стране самообрана, а никаква пропаганда вјерска. Је ли се пак та њихова самообрана дотакла п Хрватства, нијесу у томе крнвн наши владике, нити су се они освртали на то, што су хрватске народности били они, који су нападали на правосл. цркву у Далмацпји. „Дакако, ова самообрана далмат. владика није свима по ћуди данас у Далмацији, а због разлога врло добро појмљивијех; да ли пак и племенитијех, то је већ друго питање. Научили су били, да православне у Далмацији сматрају, као бесправну рају, која мора да зависи од иновјераца и која не смије ни главе помолити у јавности. Научили су били, да је једна само владајућа црква, и према томе да се мора настојати обраћати у ту вјеру сваког нравославног и да им влада у томе мора помагати, као што је и помагала. Научили су били, да влада прогони православне владике далматинске, који су бранили своје стадо, п да их протерају из државе, као п Љубибратића (1720) и Кончаревића (1753); да гледа на катедру правосл. владике у Далмацијн, као на cattedra di pestilenza, и да сви православни свештеници морају зависити од катол. бискупа. Научпли су били, да нм влада помаже увађати упију у Далмацији. па и да повлађују влади, која је и не доиуштена средства на то употребљавала, као за Лнлијенберговог намјесниковања у