Delo

306 Д Е Л 0 вора, с којијем су Срби на Приморју показали толико свијести и солидарности, потпуно стишати страсти и једнодушну браћу одвести опет путем старе и заједнице, у корист српске странке и славу српскога имена. „Биљежећи с патриотскијем задовољством ову радосну вијест, ради знања и утехе свега нашега народа, ми је с наше стране попраћамо срдачнијем ускликом: нека је срећно и берићетно!“ Колико је истина било у том саопштењу и како се често, ради опште ствари, мора гушити истина, показује најбоље изјнва, коју је управа Српскога Братства послала ради тог саопштења. У тој изјави, која је штампана у 12 бр. Српскога Гласа, речено је: „Сваки родољубиви Србин имао би се радовати ако би се у српској народној странци на Приморју — као што се чита у броју 10. овогодишњег СрпскогГласа —постигла, не ваљда привидна или часовита, него управо чиста, искрена и дјелотворна слога, намјењена општој народној користи и срећи, али истини на част дужност је потписаној управп изјавити да у односним преговарањима у Задру Српско Братство није било иредстављено по никаквом својем нарочитом повјеренику, премда између српскијех посланика на Сабору Далматинском деветорица су члапови а петорица и Одборници у Управи Српског Братства“. Да не крива ни тамо ни амо, тој изјави Српскога Братства додао сам ову примедбу: „Доносећи ову изјаву, морамо, по дужности, да констатујемо истину о вијести коју смо донијели на челу 10. броја Срп скога Гласа. „Цијела вијест паписана је договорно са српскијема посланицима. Ријечи „ауједно повјереника СрпскогаБратства“ наглашене су по нарочитој жељи истијех посланика, који су и чланови п одборници Српског Братства. „У осталом, познато нам је, да је клуб српскијех посланика позвао председника Братства, да и он учествује у договарањима. Он је међутим одговорио, да не може доћи, него би по потреби послао замјепика. Српски посланици, и без тога замјеника, сматрали су себе у праву да сврше посао на углед и корист цијеле српске странке“.