Delo

АНА КАРЕЊИНА 327 „Лепо, он умире, он he умрети на пролеће, али како да му номогнем? Шта ја могу да му кажем? Шта ја знам о томе? Ја сам чак заборавио и да има тога“. XXXII Љовин је већ одавно приметио, да кад с људима бива незгодно од њихове сувишне попустљивости и покорности, онда ће врло брзо постати човеку несносно од њиховог сувишног изискивања и џандрљивости. Он је осећао да ће се то исто и с братом десити. И заиста, кротост брата Николе ннје дуго трајала. Већ другог јутра постао је раздражљив и брижљиво је изазивао брата, дирајући га у најболеснија места. Љовин је осећао, да је крив и није могао то поправити. Он је ocehao, да кад се они обојица не би претварали, већ говорили оно што се зове: говорити од срца, т. ј. само оно што они истински мисле и осећају, онда би они само гледали један другом у очи, и Константин би само говорио: „ти ћеш умрети, ти ћеш умрети!“ — а Никола би само одговарао: „знам да ћу умрети; али се бојим, бојим, бојим!“ II више ништа они не би говорили, кад би говорили само од срца. Али тако се ннје могло живети и зато се Константин старао да ради оно, што се целог века старао да ради и није умео, и оно што су, по његовом опажању, многи умели тако добро да раде и без чега се не може живети: он се старао да не говори оно што је мислио, и стално је осећао да то излазп нетачно, да га брат хвата у томе и услед тога се дражи. Трећег дана Никола опет изазва брата да му саопштп свој план, и не само да га је почео осуђивати него је памерно почео мешати га са комунпзмом. — Ти си само узео туђу мисао, али сн је унаказио н хоћеш да је примењујеш онамо где се не може применитп. — Али ја ти кажем, да то нема ипчега заједннчког. Они одбацују справедљивост сопствености, капитала, наследностп а ја, не одричући тај главпп стнмул (Љовину је бпло непрпјатно што употребљује речи, али од како се занео својим послом, он је нехотице почео све чешће п чешће употребљаватн стране речи) хоћу само да регулпшем рад. — Па у томе и јесте ствар, што сн узео туђу мнсао, одсекао од ње све ouo што садржп њену снлу, и хоћеш да уверпш, да је то нешто ново, — рече Нпкола срдпто дрмајућп вратом.