Delo

АНА КАРЕЊИНА 329 Никола се већ са свим био спремио да путује, кад Константин опет дође к њему и неприродно га замоли, да опрости ако га је чиме увредио. — А, великодушност! — рече Никола и осмехну се. Ако ти се баш хоће да будеш у праву, ја ти могу учинити то задовољство. Ти си у праву; али ја ипак одлазим! Пред сам полазак Никола се пољуби с њим и рече, одједном некако чудновато-озбиљно погледавши у брата: — Али ипак не сећај ме се по злу, Косћа! — п глас му задрхта. То су биле једине речи, које су биле изговорене искрено. Љовин је појмио, да се под тим речима подразумевало: „ти видиш и знаш да је мени рђаво и да се, може бити, више нећемо видети“. Љовин је појмио то и сузе му линуше из очију. Он још једанпут пољуби брата, али ништа није могао и није умео де му каже. Трећег дана, по одласку братовом, и Љовин је отпутовао у иностранство. Сретнувши се на жељезпици са Шчербацким, братучедом Китинкиним, Љовин га изненадп својим мрачним изгледом. — Шта је с тобом? упита га Шчербацки. — Та нпшта, тако, мало је радости на свету. — Како мало? Ето, место да идете у некакав Милуз, xaiдемо заједно у Париз, да видите како је весело, — Не, ја сам већ свршио. Време је да се мре. — Ето ти сад! — смејући се рече Шчербацки. — Ја се тек спремам да почнем. — Па и ја сам тако до скора мислио, алп сад знам, да ћу скоро умрети. Љовин је говорио оно што је пстински мислио у последње време. Он је у свему видео само смрт или приблпжавање к њој. Али отпочети посао у толико га је впше запнмао. Требало је пекако живети, док смрт не дође. Тама је покривала за њега све; али баш услед ове таме он је осећао, да је јединп руководни конац у овој тами бно његов посао, и он се свом снагом ухватио за њ и држао се њега.