Delo

АНА КАРЕЊИНА 337 — Ја не могу да га разумем, — рече Вронски. — Кад би бар, после твога објашњења с њим на летњиковцу, раскинуо с тобом, кад би ме позвао на двобој — али ово ја не разумем; како може да подноси овакав положај? Он страда, то се јасно види — Он? — с осмејком рече она. — Он је потпуно задоВОЈБсШ. — Зашто се сви мучимо, кад би све могло бити тако лепо? — Само он не. Зар ја не знам њега, ову лаж, којом је он сав прож.чан?... Зар је могућно, осећајући бар штогод, живети тако као он са мном? Он ништа пе разуме, не oceha. Зар може човек, који колико било oceha, живети са својом престуином женом у једној кући? Зар се може говорити са њом? Говорити јој ти? II она га нехотице опет представи. „Ти, ma chere, ти Ана!“ — То није мушко, није човек — то је лутка? Нпко не зна, али ја знам. 0, кад бих ја била на његовом месту, ја бнх давно убила, ја бих растргла на парчиће ову жену, такву као ја, а не би говорила: ти. ma chere, Ана. То није човек, то је министарска машина. Он не разуме да сам ја твоја жена, да је он туђин, да је излишан... Нећемо, нећемо да говоримо!... — Ти ниси у праву, мој иријане, — рече Вронски, старајући се да је умири. — Али свеједно, пећемо говорити о њему. Нричај ми шта си радила?* Шта је с тобом? Каквајето болест и шта је рекао доктор? Она је гледала у њега с подругљпвом радошћу. Очевидно, она је нашла на мужу још смешних н наказнпх страна, и чекала је време да их искаже. Али он настави: — Ја се досећам, да то ппје болест већ твоје стање. Кад ће то бити? Подругљиви блесак угасн се у њеним очима, алп други осмејак — знања нечега њему непознатога н тихе жалости замени њен пређашњп пзраз. — Скоро, скоро. Ти сн говорио да је наш положај мучан, да га треба пекако решити. Кад бн ти знао, како мп је оп тежак, шта би ја дала да могу слободно и смело да те љубпм! Ја се не бпх мучила н ue бпх мучила н тебе својом љубомором .. II то ће бити скоро, али не онако како ми мпслимо. Дело, књ. 51. 22