Delo

338 Д Е Л 0 II при мисли о томе, како he то бити — она се самој себи учпни тако жалосна, дајој сузе наиђоше на очи и није могла да продужи. Она метну на његов рукав своју руку, којајесијала испод ламне прстењем и белоћом. — То неће бити онако као што ми мислимо. Ја нисам хтела да ти то говорим, али ти си ме иринудио. Скоро, скоро ће се све разрешити и сви ћемо се успокојпти, и нећемо се више мучити. — Ја не разумем, — рече он, разумевајући је. — Ти си питао, када? Скоро. И ја то нећу преживети. Не прекидај ме! — II она убрза говором. — Ја то знам, и знам сигурно. Ја ћу умрети, п веома ми је мило што ћу умрети, да ослободим и себе и вас. Сузе јој потекоше из очију; он се наже к њеној руци и поче је љубити, старајући се да сакрпје своје узбуђење, које — он је то знао — није имало никаквог основа, али које он није могао да савлада. — Ето тако, тако је боље, — говорила је она, стежући силним покретом његову руку. — Ето, то је једино што нам је још остало. Он се прибра и подиже главу. — Глупости! Какве бесмислене глупости тп говориш! — Не, то је истина. — Шта, шта истина? — Да ћу умрети. Ја сам сањала. — Сањала? — понови Вронскп и у магновењу сети се свога мужика у сну. — Да, сањала сам, — рече она. — Давно сам то сањала. Сањам као да сам утрчала у своју спаваћу собу, као требало ми нешто да узмем, да сазнам; ти знаш како то бива у сну, — говорила је она, са ужасом широко отварајући очи — кад у углу собе стоји нешто. — Ах, какве глупости! Како можеш веровати... Али она пије дала да је нрекида. Оно, што је она говорила, било је одвећ важно за њу. — II то нешто окрете се и видим да је то мужик, са разбарушеном брадом, мален и страшан. Ја хтедох да побегнем, али он се наже над цаком и нешто је тамо рукама претурао...