Delo

ЕВРОПА II AHEKCIIJA БОСНЕ II ХЕРЦЕГОВИНЕ 71 не треба да буде просто .једна метода умирења; политика монархије мора да циља на мпрно развијање балканских народа и на побољшање њихове културе, њиховог економског положаја и њихових консервативних инстиката. Пре или после ми ћемо да видимо ново груписање народних сила на Балкану. У тим земљама које су потонуле у беди, једпа уједињена и самоуправна Албанија, и једна Бугарска проширена на рачун Маћедоније, даваће гарантије за мир и ред. Шта се може више да жели у северозападном делу полуострва него једно моћно Југословенско Царство, у коме би биле Хрватска, Славонија, Далмација, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Србија и „Стара Србија“? То би био један корак напред у историјској еволуцији Koja води ка уједињењу народа који говори исти језик... Бесмислена територијална освајања не слажу се с духом времена. Не, ако погледамо око себе видимо да је трговпнско супарништво дневна лозинка. Ове земље леже код наших ногу; ми немамо потребе да лутамо ио далеким земљама; узмимо, дакле, ово што лежи пред нама, и што можемо да добијемо без тешкоће. Кад становништво тих земаља буде осетило нашу снагу, ми морамо да заузмемо једну економску хегемонију међу њима вештим тарифским савезима, и да је појачамо грађењем саобраћајних средстава и наметним уговорима. Таквпм мирним развијањем балканске ће државе увећати своју куповну моћ на нашу тројну корист. Ннкада један рат не би имао тако потиуно осигуран успех и опинљиве резултате“. У истоме листу публикован је 5 повембра прошле годнне један још значајнијп „програм“. 1\1оже бити да је писац ндентичан са војником који је наппсао гореспоменутц покушај. Свој члапак назива он „Празпине у нашој Балканској политици“, и као мото ставља: „Ништа без рескпрања“. Рачунајући на иомоћ Немачке и Румуније, нпсац нретноставља да се Силе које су нротивне анексији неће да сложе међу собом; п онда наставља; „Што се тпче наших протпвнпка, н остављајући на страну балканске државе н нашег савезнпка Пталију, мп међу њима морамо да рачунамо Енглеску и Русију; оне немају потребних средстава да кажу последњу реч“. Писац шта више тврди да је један италијанскн савез од врло мале корпстп ма коме, н он кори аустријску дипломацнју што се ннје споразумела с Турском о анекспјп Босне и Херцеговнне, нудећп јој какав повећн зајам и мамећи је у савез. Ове се погрешке мо-