Delo

72 Л Е Л о рају да поправе, и писац пребацује аустриЈској влади што се није користила раздражењем у Србији и Црно.ј Гори због анексије и што ннје бомбардовала Београд и упала у Србију пре но што се ова снабде ратним материјалом. „Околности притискују“, вели он, „и траже одлучне кораке. Ми не можемо да застанемо на путу који нам је означен а да се не изложимо врло озбиљннм опасностима. Ми не смемо да метнемо мач у корице пре него нестане јабуке раздора, и пре но што себи обезбедимо неоспорну хегемонију на Балкану, и отргнемо те земље од утицаја сваке друге силе... То је могуће једино тако, ако постанемо суседи Турске дуж најдужег могућег фронта. Изнад свега, ми морамо да се утврдимо на самој граници Маћедоније. То можемо да учинимо само ако Србија и Црна Гора ишчезну; отуда императивна потреба да се убрза сукоб с овим двема земљама. Само један бруталан егоист може да рачуна на велике резултате у политици. У случају потребе политичар треба да тежи да постигне циљ, без обзпра на добро или зло и не бирајући средства". V Да би олакшала своје продпрање на Балкан и да би обезбедила нова освајања бечка влада мора нрво да се отараси Срба, чије народне идеје налазе израза у Србији и Црној Горн. Свеена своје прошлости и с вером у будућпост, ова народност, која има око десет милиона душа, иоказала је, нарочито од почетка двадесетог века. једну виталност и отнорну снагу на коју Европа треба да обрати пажњу. Због тога њу поткопавају и упропашћују вешти агенти Аустрпје. У борби против свачег српског, и изнад свега против Србије, ти се агепти не устручавају да унотребе ма какво оружје, и у том су погледу оживели најгоре методе најгорег нериода византијске политике. Онн који познају односе Аустро-Угарске са подмлађеном Србијом знају добро да је моћпа монархија увек подметала ногу своме скромном суседу још од како је добио самоуправу под турским суверенством. Кореспонденција између лорда Палмерстона п његовог амбасадора у Цариграду, лорда Понсонбиа, с једне страпе, и пуковника Хоџиса, нрвог британског представника у Београду, с друге, даје довољно сведочапство о томе. На Берлинском Конгресу граф Андраши се одлучио нротивио не само ма каквом проширењу Србнје у правцу њених старих историј-