Delo

АНА КАРЕЊИНА 89 седе у најмљене Јашвинове каруце и нареди кочпјашу да тера што може брже. Кочијашеве старе каруце од четири места беху простране. Он седе у угао, испружи ноге на предње место и замисли се. Мутна свест о оној чпстипи, на коју су изведене његове ствари, мутно сећање иријатељства и ласкања Серпуховског, који га је сматрао за потребног човека и што је главно, очекивање састанка — све се то сјединило у оншти утисак радосног осећаја живота. Осећај тај био је тако силан да се он нехотпце осмејкивао. Он сиусти ноге доле, пребаци једну преко колена и узевши је у руку, опипа еластичан лист на нози коју је уштуљио јуче при иаду и заваливши се назад, неколико (пута дубоко уздахну. „Добро је, врло добро!“ рече он сам себи. Он је и пређе осећао радости и задовољство од свога тела, алн никад није волео себе и своје тело тако као сад. Прнјатно му је било осећати тај лаки бол у снажној нози, нријатно му је било мускулозно кретање својих груди при дисању. Онај исти ведар и хладан августовски дан, који је тако безнадеждно дејствовао на Ану, њега је чинио живахним и освежавао је његово распаљено од поливања лице и врат. Мирис брпљантпна са његових бркова чинио му се особито пријатан на овом свежем ваздуху. Све што је видео кроз прозор каруца у овом хладном чистом ваздуху, на овој бледој светлостп сунчаног заласка — било је тако исто свеже, весело и силно, као и он сам: н кућнн кровови који су бљештали у зрацима залазећег сунца; н оштрп контури плотова и грађевинскпх углова; и фнгуре покаткад мимопролазећих пешака и екнпажа; н непомпчно зеленпло траве и дрвећа; и поља са правилно просеченнм браздама кромпнра. и косе сенке које иадаху од кућа п дрвећа од жбуња н од самих бразда кромнира. Све је бнло лепо, као тек завршеии и покривени лаком лепи нејзаж. — Терај, терај! — рече он кочијашу, промолившн се кроз прозор, н извадившн пз џена хартију од три рубље, ћушеу је је у руке кочијашу, којп се беше окреиуо. Рука кочпјашева оиипа нешто око фнјакера, зачу се фијук бпча п каруце брзо појурнше по равноме пасипу. „Ништа, нншта мп друго ue треба, осим ове cpehe“, мнслио је он, гледајућн у кошчану шпшарку од звонцета између прозора, н замишљајућн Аеу онакву, какву ју је вндео но-