Delo

92 Д Е Л 0 he он, са овнм истим хладним и гордим нзразом који је и сад био на његовом лицу, испаливши револвер у ваздух, стајати на нишану увређенога мужа. II ту се сад сети онога што му је говорио Серпуховској и што је он сам јутрос мислио — да је боље не везивати себе — но он је знао да јој ту мисао не може саопштити. Прочптавши писмо, он подиже очп и ногледа у њу, али у погледу његовом није било чврстине. Она разумеде одмах, да је он сам већ ранпје мислио о томе. Опа је знала, ма шта он казао, да јој неће ипак казати све што мисли. II она је нојмила, да је последња нада њена била преварена. То није било оно, што је она очекивала. — Ти видиш, какав је то човек, — рече она дрхтавим гласом, — он... — Опрости ми, али ја се радујем томе — прекиде је Вронски. — Тако ти Бога, дај ми да довршпм, — додаде он, молећи је погледом, да му да времена да објасни своје речи. Ја се радујем зато, што то никако не може остати тако, како он претноставља. — Зашто не може? — уздржавајући сузе, нроговори Ана, не приписујући очевидно нпкакав значај ономе, што ће оп рећи. Она је осећала да је њена судбина била већ решена. Вронски је хтео да каже, да, после неизбежног по његовом мишљењу двобоја, то не може тако остати, али је казао друго. — Не може остатн тако. Ја се надам, да ћеш га сад оставити. Ја се надам — он се збуни п поцрвене — да ћеш ми допустити, да промислим и уредим наш живот. Сутра... Она му не даде да доврши. — А син? — викну она. — Ти вндиш шта пише? — треба га оставити, а ја не могу и нећу то да урадим. — Али пресуди, шта је боље? Оставити сина, или остати у овом унижавајућем положају? — За кога је унижавајући положај? — За све, а највише за тебе. — Ти кажеш унижавајући... то немој говорити. Те речи немају за мене смисла, — рече она дрхтавим гласом. Она сад пије хтела, да јој говори неистину. Њој је остајала само његова љубав, и она је хтела да га љуби. — Разуми, да се за мене, од онога дана кад сам те заволела, све променило. За