Delo

ТРИ ПРИЧЕ i НА СТАНИЦИ (Прпча о празном времену које се пспуњава прпчањем.) Зауставио се воз п стоји. II ако га зову убрзаним, и ако сте ви за ту такозвану убрзану вожњу платили нарочиту таксу, он ипак стојп као укопан н изгледа као да се о нечему предомишља. Локомотива брекће и све вам се чини као да још не може да се издува. Кроз прозоре железничких кола вире разне главе и неопредељено гледају некуд. Возовођа сишао са свога места, стао на паралелни колосек, протеже се п зева; дуго му време. Кондуктер ухватио пред станичном зградом једног само по капи униформисаног служитеља и нешто му прича, и важнпм гестом ставља себи нрст на чело. А станица је једна од наших можда најспореднијнх же* лезничких станица. Да је иоле већа, вероватно да на њој нн време не би било толико дуго. А овако је и дуго, и празно, и пусто. Поља још нису озеленила, питн се па њима опажа какав живљи рад. И воће још није обеарило, само што је црни глог похитао да својом цветном белином да на знање да се зиме пе треба више плашитп. А у потврду тога и шева полеће у небо и веселим цвркутом нева песму пролећа, радостн и љубави. — Па лепо, зашто ми сад управо стојнмо овде?! — с прозора пита неко као доста љутпто шефа станнце, који се, замишљен, наслонио па једно дрво пред станпцом и чачка нос; н њему је ваљда било дуго време, нли можда на возу није опазио ни једно лнце које бн га могло иптересовати. 12*