Delo

Т Р II П Р И Ч Е 181 'Својим досеткама, ако су то у опште биле какве досетке. Смеје се човек, све се заноси од смеја и значајно погледа на путну публику. — Јеси ли жењен? — пита га возовођа гласно и смеје се. А бедник га зачуђено гледа засузеним очима и отклимава главом. — А што, болан, шућо?! — опет га пита возовођа и сме.је се. — Такав момак! Такав кршан момак, па нежењен!... Ни царева ћерка не би ти нашла мане! — Видим да си и ти прокопсао... изгледаш као да си пз оџака извучен — вели му мрзовољно бедник, а више га и не гледа. — Као да је жена за сваку будалу и за свако људско ђубре... Возовођа се ушепртљи и као да му би криво што је бедник тако гласно говорио. — Па ја се не шалим. — И ја — рече бедник и тако вештачки штрцну кроз зубе према возовођи, да се овај одмах помаче у страну и отресе ногом. Око њих се почеше скупљати сви они који су били пред станицом. — Одакле је ова мустра?! — пита кондуктер и главом показује на бедника. — Ја сам га довез’о — рече човек с бичем под пазухом. — Лепо пева... — Знам га — рече жандарм којн се ту однекуд нађе. Он лепо и свира: звижди у празан полић. Сви се гласно насмејаше. — Е, жацо, та ти ваља! — похвали шеф жандарма н онда се демонстративно окрете према плавушици. После се на бедника почеше осннати досетке са свих страна, те се општи смеј претвори у кикот и церекање. Бедник је тупо гледао преда се. — Него, знаш шта! — сад се шеф обратн беднпку. — Кад се врати експрес, да тн дам беснлатну карту за Цариград; можеш устребати младотурцима за новог султана? — То није рђаво п хвала ти — рече бедник. — Али кад тп не би био такав муфљуз, какав сп, да ми даш једно дваест пара за полић ракије, то би било још најбоље. Сви прснуше у смеј, заједно са путпом публиком.