Delo

Т Р II П Р И Ч Е 183 И свет се тиска око њега; неки се почеше и здравити с њим и запиткивати га, али на све то он оста равнодушан, достојанствено пушећи цигару и важпо гледајући изнад глава гомиле око себе. — Ко је то?! — упитах ја једнога кога сам мало-пре запазио да се руковао са тим страшно-наоружаним лицем. А тај ме поверљиво погледа, приблпжи се моме прозору и више шапатом рече: — Не бојте се, није ’ајдук. То је срески писар из -Јагоднне, господин Јеремија; он гони ’ајдуке... — Па зар овуда?! — А, мајстор је оп за њих!.. Он их тако размази, размази, док после неколико месеца не чујеш: отишли 'ајдуци у други округ! „Душеван човек!“ помислих ја и донекле зажалих што и сам нисам хајдук. У томе се и мрак замеси, станично звоно објави долазак супротног воза, који ускоро и приспе, те се нама тако најзад указа могућност да убрзаним возом продужимо једну до очајања спору вожњу. Да се нисам накиселио овако дугим чекањем, ја бих се смејао сликама и епизодама са ове станице. Овако сам ћутао и у мислима правио од носа леиињу оном лицу које сам за криво нашао. IJ ОСРАМОЋЕН ЧОВЕК (Прпча поводом глупостп једпе просте девојке.) Вече је било, мразовито и јасно вече. И ако је Берград слабо осветљена варош, овог вечера је у њему изузетно бпло н видно и светло. ГЈо једном тротоару главне улице корачао је достојанствеп и, по свима изгледима, отмеп господин. Ишао је, размншљао о којечему и као да се радовао толикој светлостн, тако обнлато просутој на иначе мрачни Београд. „Ва днвно чудо да је сад на улнци тако мало света! говорио је он у себп. — А време, н ако хладпо, тако је лепо н пријатно!... Чудан овај београдскп свет! Но пекн иут. н кад