Delo

186 Д Е Л 0 III СТРАХ ОД СМРТИ (Прпча о човеку којп се плаши смрти а волп жпвот.) Стефан Деспотовић је добар и разуман човек, и добар поштар. А то, ко разуме, данас у свету значи много. II све је код њега како ваља, само му неваља то, што се претерано плаши смрти. Тако, један се једном приликом, у шали или забораву, не зна се, позвао на њ као на покојног, рекавши „што рек’о покојни г. Стефан, Бог да га прости“, па то г. Стефан доцније чуо, и још му никако не може да заборави! II ако је то лице и добар човек и ваљан његов пријатељ, г. Стефан га од то доба сматра за последњег човека на свету! Његови другови и пријатељи тумаче ту његову слабост на разне начине. Тако, док једни узимају то као последицу његовог донекле поремећеног здравља, други у томе гледају жаљење за имућством које за њим евентуално остаје, а трећи ту назиру чак и сувишак еротичких осећања и тугу због тога! (Што се тиче овог трећег, писац налази да није баш тако много основано, ма да је г. Стефан у истини велики поклоник женскињу и често се с писцем свађа због тога.) У осталом, како му драго, тек је главно то, да се г. Стефан Деспотовић јако плаши смрти. А, за дивно чудо, с толеранцијом прима глас да је неко на смрти, па се чак и подробно распитује о мукама јадног самртника: откад трају и је ли у изгледу да се ускоро заврше? Ла с толеранцијом чита и посмртне огласе и посмртне објаве. Па, шта више, иде и па пратње, и на даће, и на парастосе. И у свима тим приликама, као храбрећи сам себе, говори у себи: „И време му је било“. Само није волео гледати призор кад мртваца спуштају у гроб, и то више не би учинио ни по коју цену. Једном приликом, нри сахрани тетке једног његовог министра, он је то, незнапо из којих разлога, учинио, и одмах га је грозница, још на гробљу, ухватила. И одболовао је, али од то доба више ни да чује за отворен гроб, а камо ли да га види. А у ово последње време тај страх од смрти толико је појачан у њему, да пада у очи и даје иовода весељацима да се на рачун тога и шале с њим.