Delo

Т Р И П Р II Ч Е 187 Ето, баш пре неки дан умро једап поштар, опет добар човек и добар поштар. Отишли му другови на пратњу, отишао и г. Стефан. Сви ганути тужним случајем, г. Стефан такође. Сви гласно жале и покојног друга п злу судбу његове породице, само г. Стефан дубоко ћути и у себи говори речи од утехе: „И време му је било“. — Чудна случајност! — рече гласно један поштар у близини г. Стефана. — Кад се иокојник борио с душом, помињао је једнога од нас!... Као погађа фијакер и вели да је свега њих двоје у колима... — А кога је то помињао? — упита г. Стефан радознало. — Вас... Погађао је кола за себе и за вас ! Г. Стефан пребледе Многи се испод ока погледаше и развукоше усне на осмех. — То је којешта с његове стране! — плану г. Стефан. Могао је он помињати своју покојну бабу, а не мене!... II шта ћу ја да се возим с њим, као да смо се и досад заједно возили!... Сваки нека иде својим нутем... — Бога ми, то неваља ништа —рече један од присутних поштара гласом пријатељске забрпнутости. — Ја, истина, нисам сујеверан, али знам да то неваља. Тако је мога покојног оца помињао један самртник, и после две недеље већ је и с њнм било „Бог да га прости!“ А г. Стефан тек на то плану. — Ако је то збиља, онда је просто бунцање једног самртника; ако је шала, — безобразна је шала! И после тих речи, оштро нзговорених, г. Стефап се повуче из гомиле и оде ирнлично далеко од мртвачких кола, у којима је већ почео назирати ouaj несрећпн фијакер за заједничку вожњу са покојником. — Господине Стефане... Господнне Стефане! — говорп за њим онај који је повео разговор о томе. — Немате права што се љутите; човек је бупцао, а самртне муке, као што знате, нису

— Иднте ви бестрага! Не знам ја то, нити ми треба да знам! — обрецну се г. Стефан љутнто. Сад лнце, које је нристало за г. Стефаном, осети иотребу да се иравда и због ове друге ствари. — Али, молим вас! — рече оио гласом формалпог кривца. — Замислите се само у његовом положају, иа ћете