Delo

214 Д Е Л 0 — Ја мислим да вам је муж саоиштио оне узроке, по којима ја сматрам за потребно да изменпм своје одпосе према Ани Аркадпјевној, — рече он, не гледајући јој у очи, већ неза* довољно разгледајући Шчербацкога, који је нролазио кроз салу. — Ја не верујем, не верујем, не могу у то да верујем!.стежући пред собом своје кошчате руке, са енергичним гестом проговорн Доли. Она брзо устаде и метну своју руку на рукав Алексија Александровича. — Нама ће да сметају овде. Хајд’мо овамо, молим вас. Узбуђење Долино дејствовало је на Алексија Александровича. Он устаде и нокорно пође за њом у дечнју учионицу. Они седоше за сто, покрпвен мушемом, изрезаном перорезима. — Ја не верујем у то! — проговорп Доли, старајући се да улови његов поглед, који ју је избегавао. — Немогућно је неверовати фактима, Даријо Александровна, — рече он наглашујући реч фактима. — Али шта је она учинила? — проговори Дарија Александровна. — Шта је то она учинила? — Она је презрела своје дужности и изневерила свога мужа. Ето шта је учинила, — рече он. — Не, не, не може бити! Не, тако вам Бога, ви сте се преварили, — говорила је Доли, додирујућп рукама до слеипх очнју и затварајући очи. Алексије Александрович хладно се осмехну самим усницама, желећи да покаже и њој и себи чврстпну свога убеђења; али ова пламена заштпта, ма да га и није колебала, ннак је позлеђивала његову рану. Он проговори са већом живахношћу. — Веома је тешко преварити се, кад сама жепа изјављује о томе мужу. Изјављује, да су осам годипа живота и син, да је све то погрешка и да она хоће да жпви исночетка, — рече он срдито, шмичући на нос. — Ана и порок! Ја не могу то да сједипим, не могу да верујем томе! — Даријо Александровна! — рече он ногледавши сад право у добро, узбуђено лице Долино, и осећајући да му се језик нехотице одрешује. — Ја бнх много дао, кад бн сумња још била могућна. Кад сам сумњао, мени је било тешко, али ипак лакше него сад. Кад сам сумњао, опда је била нада, алн сад нема наде п ја ипак сумњам у све. Ја тако сумњам у све,.