Delo

АНА КАРЕЊИНА 215 да већ мрзим снна и ионекад не верујем да је то мој син. Ја сам врло несрећан. Није му било потребпо да то говори. Дарија Александровна појмила је то, чим јој је погледао лице. И она га жаљаше, и вера у невиност своје пријатељице поколеба се у њој. — Ах, то је ужасно, ужасно! Али зар је то истина да сте се решили на развод? — Ја сам се решио на последњу меру. Више немам шта да радим. — Немате шта да радите, немате шта да радите... — проговори она са сузама у очима. — Не, није немате шта да радите! — рече она. — То је баш и страшпо у овој невољи што се не може као у свакој другој — губитку, смрти — носити свој крст, већ се ту мора дејствовати, — рече он, као бајаги погађајући њену мисао. — Треба изаћи из оног унижавајућег положаја, у који си постављен; не може се живети у троје. — Ја разумем, ја то врло добро разумем, — рече Доли и обори главу. Она поћута, мислећи о себп, о свом породпчном јаду и одједном епергичним иокретом днже главу п молећи склопи руке. — Али чекните! Ви сте хришћанин. Помпслпте о њој! Шта ће бити с њом, ако је ви оставите? — Ја сам мислио, Даријо Александровна, много сам мислио, — говорно је Алексије Александровпч. Његово лнце поцрвене пегама, а мутне очп гледаху право у њу. Дарија Александровна сад га је из све душе жалила. — Ја сам то нсто учинио после, пошто ми је она сама објавила моју бруку; ја сам оставио све као што је н било. Ја сам пружио могућност поправке; ја сам се старао да је спасем. II шта? Она ннје испунила најлакши мој захтев — очување нрпстојности, — говорпо је он, разжестивши се. — Спасавати се може човек, који пеће да иропадне; али ако је нрирода сва тако покварена, развраћена да јој сама иропаст изгледа као сиасење, онда шта можеш ту да радиш? — Све, само не развод! — одговорн Дарпја Александровна. — Али шта све? — Не, то је ужасно: Она uehe бнтп ничнја жена, она ће пропастп! — Шта ја могу да раднм? — подигавши рамена п обрве, рече Алексије Александровнч. Успомена о последњем нреступу