Delo

216 Д Е JI 0 женином тако га раздражи да је оиет постао хладан као и у почетку разговора. — Ја вам веома благодарим за ваше саучешће; али мени је време, — рече он, устајући. — Не, чекните! Ви не треба да је упропастите. Чекните, ја ћу вам рећи нешто о себи. Ја сам се удала и муж ме је варао; од злоће, љубоморе, ја сам хтела све да оставим, хтела сам сама... Али сам дошла к себи, и ко ме је спасао? Ана. II ето ја живим. Деца расту, муж се враћа у породицу и осећа своју кривнцу, постаје чистији, и јаживим... Ја сам опростила и bii сте дужни да опростите! Алексије Алексапдрович слушао је, али њене речи већ нису дејствовале на њега. У души његовој опет се подиже сва злоћа онога дана, кад се одлучио на развод. Он се отресе и проговори оштрим, громким гласом: — Да опростим не могу, нећу и сматрам за неправедно. Ја сам тој жени учинио све, и она је све то погазила и укаљала својственим јој блатом. Ја нисам зао човек, је нисам никад никог мрзео, алл њу мрзим свом силином душе и не могу чак ни да јој онростим, зато што је сувише мрзим за све оно зло, које ми је учинила! — изговори он са сузама злоће у гласу. — Љубите оне, који вас мрзе... — стидљиво прошапута Дарија Алексапдровна. Алексије Александровнч нрезрнво се осмехну. Он је то одавпо знао, али то није могло бити примењено на његов случај. — Љубите оне, који вас мрзе, но љубити оне, које мрзиш, ннје могућно. Опростите што сам вас узнемирио. Свакоме је и својпх невоља доста! — II овладавши собом, Алексије Александрович мирно се онрости и оде. XIII Кад су устали од стола, Љовин хтеде да иде за Катинком у гостинску собу, алп се бојао да јој то не буде непријатно, услед одвећ велике очигледности његовог интересовања њом. Он је остао у кругу мушкиња, узимајући учешћа у општем разговору и, не гледајући на Китинку, осећао је њепе покрете, њене ногледе и оно место, на коме је она била у гостинској соби. Он је одмах и без пајмањег напора исиуњавао оно обећање, које јој је дао — да увек добро мисли о свима људима и да