Delo

218 Д Е Л 0 — Ја разумем: треба сазнати, око чега се он препнре, шта он воли, тада се може

Она је потпуно погодила и изразила његову рђаво изражену мпсао. Љовин се радосно осмехну: тако му је необичан изгледао тај ирелаз од замршене многоречиве препирке с Песцовом н братом — ка овом лаконском н јасном, готово без речи, саопштавању најсложнпјих мисли. Шчербацки се одмаче од њих и Кити, иришавши расклопљепоме столу за картање, седе и узевши у руке креду, поче цртати њоме кругове но новој зеленој чоји. Они обновпше разговор, који је вођен за ручком: о слободн и занимању женскиња. Љовпн се слагао са мншљењем Дарије Александровне, да неудата девојка може наћи себи женског посла у породицн. Ou је то потврђнвао тиме што пиједна породица не може да будо без номоћнице, што у свакој спротој или богатој породици имају и морају бити дадпље, најмљене или рођене. — Не, — рече Кити, поцрвеневшп, али у толнко смелнје гледајући у њега својим правпчнпм очима — девојка може бити тако постављена да не може 'без унижења ућп у породицу, а сама.... Он је разумеде по алузији. — 0, да! — рече он — да, да, да, ви сте у праву, ви сте у праву. II он је појмио све што је за ручком Песцов доказивао о слободн женскиња; појмио је само тиме што је видео у срцу Китинкином страх девојаштва и унижења, и, волећи је, он је осетио овај страх и унижење и одмах је одустао од својих разлога. Наступи ћутање. Она је једнако цртала кредом по столу. Очи су јој сијале тпхим блеском. Подчињавајући се њеном расположењу, он је осећао у целом свом бићу напоре среће који су иостојали све јачи и јачи. — Ах, ја сам сав сто ишарала,! — рече она и оставившп креду, учини покрет као да је хтела да устане. „Како ћу да останем сам, без ње?“ с ужасом помисли он п узе креду. — Некните, — рече он, седајући за сто. — Ја сам давно хтео да вас питам за једну ствар. Оп јој је гледао право у умнљате, ма да и уплашене очи. — Молим, нитајте.