Delo

АНА КАРЕЊИНА 219 — Ево, — рече он и написа почетна слова: к, с, м, о, т, одговорпли, то не може бити, је ли то значило — никада или тада?“ Није било пикакве вероватности да he она моћи разумети ову сложену фразу; али оп погледа у њу са таквнм изгледом као да је живот његов зависио од тога, да ли he она појмити ове речи. Она погледа у њега озбиљно, затим наслонн натмурено чело на руку и поче читати. Покаткад погледаше у њега, питајући га погледом: „је ли ово, што ја мислим?“ — Разумела сам, — рече опа, поцрвеневши. — Која је ово реч? — рече он, ноказујући на н, којим се означавала реч: никада. — То зпачи никада, — рече oua — али то нпје истина! Он брзо избриса све што је напнсано, пружп јој креду и устаде. Она написа: т, ј, н, м, д, о. Доли се сасвим утеши од јада, који јој причини разговор са Алексијем Александровпчем, кад спазп ове две фигуре: Китинку, са кредом у руци ко.ја, са осмејком плашљивпм и срећнпм, гледа горе на Љовина, — и његову' лепу фигуру која се нагла над столом, са ватреним очпма, уперенпм час ua сто, час на њу. Он одједном засија: разумеоје. То је значило: „тада ја нисам могла друкчпје одговорпти.“ Он погледа у њу упнтно, плашљиво. — Да, — одговарао је њезин осмејак. — А с... А сад? — упита он. — Ево, прочитајте. Ја hy рећн оно шта бнх желела. Што би јако желела! — Опа написа почетна слова: „к, б, в, м, з, н, о, ш, ј, б.“ То је зпачило: „кад бп ви могли заборавнтп н опростити што је било“. Ou шчеиа креду напрегнутпм дрхтавим прстима н, сломивши је, паниса почетна слова од следећег: „ја немам гата да заборављам п праштам, ја сам вас без престанка волео“. Она погледа у њега са задржаннм осмејком. — Разумела сам, — рече oua шаиатом. Ou седе и написа дугачку фразу. Oua све разумеде, и ue иитајући га: да ли је тако? — узе креду п одмах одговрн. Он дуго није могао да разуме шта је наппсала и често јој је погледао у очн. На њега наиђе иомрачење од среће. Оп