Delo

220 Д Е Л 0 никако нпје могао да подметне оне речи које је она разумела, алн у дивннм п блиставнм од cpehe очима њеннм он је појмио све што му је требало да зна. II он написа три слова. Али он још пије пи свршио писање, а oua је већ читала за његовом руком и сама доврши н написа одговор: да. — Secretaire играте? — рече стари кнез, прплазећи, Али ипак хајд’мо. ако хоћеш да стигнеш за нозорнште. Љовпп устаде и испратп Кптинку до врата. У њпховом разговору било је све речено; било је речено да га она воли и да ће казати оцу и матери да ће он сутра изјутра доћи. XIV Кад је Кити отишла и Љовин остао сам, он осети такву узнемиреност без ње н такву нестрпљиву жељу да што пре, што пре доживи до сутрашњег јутра, кад ће је опет видети н па свагда се сједпннти с њом, да се уплаши као смрти ових четрпаест часова, које му је требало провести без ње. Њему је неопходно било да се састаие н говори с кнм било, да-би само обмапуо време. Степан Аркадпјевич био му је најнријатнпји сабеседник, алн он је ишао, како је говорио, на неко вече, у самој ствари на балет. Љовпн је само успео да му каже, да је срећан п да га воли, и да никад, никад неће заборавпти оно што је он за њега учинио. Поглед и осмејак Степана Аркадијевича показаше Љовииу да је он разумео како треба тај осећај. — Шга, је ли време да се мре? — рече- Степан Аркадијевич, с умиљатошћу стпскајући му руку. — Пннее! — рече Љовпп. Дарија Александровна, праштајући се с њим, такође га као поздравп, рекавши: „како ми је мило што сте се опет срели с Китинком, треба ценнти стара нријатељства“. Љовину беху неиријатне ове речн Дарпје Александровне. Она није могла да иојми, како је све ово бпло внсоко и неприступачно за њу, и нпје требало да помиње о овоме. Љовпи се онрости с њима, али да ue би остао сам, прилеин се уз брата. — Где ћеш ти сад? — Ја ћу на седницу. — Могу ли и ја с тобом? — Уашто да не? Хајд’мо! — смешећн се рече Сергије Пванович. — Шта је с тобом данас?