Delo

АНА КАРЕЊННА 221 — Са мном? Са мном је cpeha! — рече Љовин, спуштајући ирозор од каруца, у којима су се возили. — Теби не смета, а? Загушљиво је... Са мно.м је cpeha! Зашто се ти никад ниси женио? Сергије Иванович осмехну се. — Мени је врло мило, она је, чини ми се, красна де... поче Сергије Иванович. — Не говори, не говори, не говори! — повика Љовин, шчепавши га обема рукама за јаку његове бунде и завијајући га. „Она је красна девојка" биле су тако просте, ниске речи, које нимало нису одговарале његовом осећају. Сергије Иванович насмеја се веселим смехом што је с њим ретко бивало. — Али ииак може се рећи, да ми је то врло мило. — То се може сутра, сутра, и ништа више! Ништа, ништа, ћутање, — рече Љовпн п, завијајући га још једанпут у бунду, рече: — ја те веома волим! Је ли, могу ли ја присуствовати седници? — Разухме се да можеш. — 0 чему ћете говорити данас? — питао је Љовин, не престајући да се осмејкује. Дођоше на седницу. Љовин је слушао, како је секретар читао записнпк, који очевидно ни сам није разумевао; али Љовпн је вндео по лицу овог секретара, како је ou бно симпатпчап, добар и красан човек. То се видело по томе, како се он бунио п стпдео, читајући заиисник. Затим почеше говорп. Они су се пренпрали око некаквих новчаних сума и провођења ueких олука, а Сергпје Иванович пецнуо је' двојпцу чланова и нешто победоноспо дуго говорио; други нак члан, написавши нешто на хартици, уплашн се спочетка, али му затп.м одговори врло љубазно и отровно. А затим је Свпјажскп (п он је био ту) такође нешто рекао тако леио и племенито. Љовин пх је слушао и јасно впдео да ни овпх новчаиих сума, ни олука, ни нпчега није било. и да се они сасвим нпсу срдилп, већ да су то билп тако добри, красни људи п да је све то тако лено п љунко ишло међу њпма. Никоме онп нису сметали и сви.ма је бпло ирпјатно. Значајно је бпло за Љовпна то, да су се свн онп данас впделн скроз, п по малим, пређе пепрпметнпм знацпма он је познао душу свакога н јасно је впдео да су сви онн бплп добрп. Особпто су њега, Љовпна, сви данас пзван-