Delo

224 Д Е Л 0 XV Улице су још биле празне. Љовин пође дому Шчербацких. Парадна врата беху затворена п све је спавало. Он се врати натраг у гостионицу, уђе у своју собу и поручи кафу. Дневни лакеј, Јегора већ није било, донесе му кафу. Љовин хтеде да ступп с њим у разговор, али зазвонише по лакеја и он оде. Љовин је нробао да пије кафу и метну у уста земичку, али уста његова нису знала шта да раде са земичком. Љовин испљуну земичку, обуче капут и оде опет да шета. Било је већ скоро десет часова кад је по други пут дошао до улаза на кући Шчербацких. У кући тек што беху устали и кувар се кренуо на пијацу. Требало је проживетп бар још два сата. Целе те ноћи и јутра Љовнн је живео сасвим несвесно и осећао се као да је потпуно изузет из услова материјалног живота. Ou није јео цео дан, није спавао две ноћи, провео је неколико часова необучен на мразу — и осећао се не само свеж и здрав, као никад, него се осећао потпуно независан од тела: кретао се без папрезања мишића и осећао је да све може учинити. Он је био уверен да би могао полетети у вис или померити угао од куће, кад бн то било потребно. Он је шетао све остало време по улицама, непрестано погледајући у часовнпк и обзирући се на све стране. И што је год видео тада, то доцнпје никад вкше ннје впђао. Особито су га ганула деца која су ишла у школу, плавпчасти голубовп који беху слетели с крова на тротоар и сајке, посуте брашпом, које нека невидљива рука беше истурила. Ове сајке, голубови и два малишапа беху надземаљска бића. Све се ово десило у једно исто време: малишан притрча голубу и смешећи се погледа у Љовина; голуб залепрша крилнма и одлете, сијајућп се на супцу међу снежним труњем које је дрхтало у ваздуху, а са нрозорчића замириса печен хлеб и показаше се сајке. Све то скупа било је тако необично лено да се Љовин насмеја и заплака од радости. Направивши велики круг по газбтној улици и Кисловци, он се врати опет у гостионпцу и метнувшп преда се часовнпк, седео је, очекујућн дванаест часова. У суседиој собн говорпли су нешто о машинама и нреварн, и кашљаху јутарњим кашљем. Они нису иојимали да се стрелица већ ирпблпжује дванаестом сату. Oua је већ иришла. Љовин нзађе ua степенице. Кочпјаши су очевидно све знали. Они са срећпи.м лицима окружише Љовина, нрепирући се међу собом и пред-