Delo

ЛНА КАРЕЊИНА 225 лажући своје услуге. Старајући се да не увреди друге кочијаше и обећавши да ће се и на осталима возити, Љовин узе једног и нареди му да вози Шчербацкима. Кочијаш је био диван, у белом колиру од кошуље, извученом испод кафтана и затегнутом на наливеном, црвеном и спажном врату. Саонице овог кочијаша беху високе, сиретне, такве, на каквима се Љовин доцније никад више није возио, и коњ је био добар и старао се да трчи, али се није мицао с места. Кочијаш је знао кућу Шчербацких, и заокругливши руке с особптим поштовањем према путнику и рекавши „пш-ш-ш,“ он устукну код улаза. Вратар Шчербацких сигурно је све већ знао. То се видело по осмејку његових очију и по начину како је рекао: — Одавно вас нема, Константине Дмитричу. Не само да је он све знао, него је очевидно лпковао и чинио напоре да сакрије своју радост. Погледавши у његове симпатичне старачке очи, Љовин чак разумедејош нешто ново у својој срећи. — Јесу ли усталп? — Изволте! А можете оставити и овде, — рече он смешећи се, кад је Љовин хтео да се врати да узме капу. То је нешто требало да значи. — Коме заповедате да вас прпјавпм? — упита лакеј. Лакеј је био, иремда млад и новајлија, кицош, али врло добар човек и такође је све разумевао. — Кнегињи... Кнезу ... Кнегињици... — рече Љовин. Прво лице, које је спазио, бпла је mademoiselle Linon. Она је ишла кроз салу; и лице и мппђуше њене сијале су. Тек што је он проговорио с њом, кад се одједном пза врата зачу шуштање хаљнне и mademoiselle Linon ишчезе испред Љовпна, а радосни ужас близипе своје среће обузе га. Mademoiselle Linon пожурп се и оставивши га, нође ua друга врата. Тек што она изађе а брзи-брзи лакн корацп зазвучаше по иаркету, н његова срећа, његов живот, он сам — боље од њега самог, оно што је тражпо и тако дуго желео — брзо-брзо ириблнжавало се њему. Она нпје ишла, него је неком невпдљнвом силом пошепа к њему. Оп је вндео само њене ведре, правичне очн, уплашене оном истом радошћу љубавп, којаје испуњавала и његово срце. Очн ове сијале су све блнже и ближе, ослепљавајући га својом светлошћу љубавп. Она се зауставн иоред њега самог, додирнувшп га. Њене руке подпгоше се п спустнше се њему ua рамена. Дело, књ. 52. 15